Dimitrijevići imaju sopstveno brdo sa zumbulima: "Nema ulaganja, a nešto i zaradimo"

Dušan i Slavica Dimitrijević iz sela Taskovići kod Gadžinog Hana mogu se pohvaliti time da imaju sopstveno brdo sa zumbulima i to tik iznad njihove porodične kuće. Zumbule je još šezdesetih godina prošlog veka zasadila Dušanova majka Ljubica, ali i dan danas cvetaju kao prvih godina kada su posađeni. Zahvaljujući "mirisnom nasleđu" baka Ljubice, Dimitrijevići svakog proleća dopune svoj kućni budžet.

Prema Dušanovim rečima, njegova majka je obožavala cveće i sadila ga je svuda po dvorištu, a 60-tih godina prošlog veka posadila je prva dva reda domaćih zumbula na brdu koje se nalazi na placu njihove kuće.

"Ona je uživala u cveću i kada bi došla sa njive prvo bi se njime bavila i zalivala ga, a onda radila sve druge kućne poslove. Ne znam kako je došlo do toga da počne da sadi zumbule, ali nakon što je zasadila prva dva reda, svake godine bi sadila još po neki red od lukovica iz prethodnih redova", kaže naš sagovornik, dodajući da je njegova majka bila baš uporna.

"Zbog problema sa zdravljem koje je imala, počeo sam da joj pomažem, pa smo zajedno sadili. Ja bih napravio redove, a ona je stavljala lukovice."

Od prodaje plaćao registraciju kola

U početku, dodao je, njegova majka je prodavala zumbule, a onda je 1973. godine on to počeo da radi, jer je te godine kupio "škodu".

"Napunio bih kola velikim korpama sa vezama zumbula, parkirao se kod Sinagoge i otišao do nekadašnje Službe društenog knjigovstva (SDK-a). Tamo bih od šaltera do šaltera prodao celu jednu korpu", priseća se.

Posle bi, kaže, otišao do Niške banke u centru grada, pa do Fonda za zdravstveno i socijalno osiguranje i Jugobanke i tamo bi prodao sve ostale vezice. Godinama je od prodaje zumbula plaćao registraciju kola, jer mu je isticala baš u vreme kada je završavao prodaju.

"Vremenom se zumbul množio i bilo ga je puno da bih ga prodavao od šaltera do šaltera. Početkom 80-tih počeo sam da ga prodajem na glavnoj pijaci. Stao bih ujutru ispred ulaza i do podneva bi sve prodao."

Nišlijke su čekale u redu da kupe vezicu, jer je to bio prvi zumbul koji se u proleće prodavao na pijaci.

"Posle sam ga prodavao na pijaci na Bulevaru Nemanjića, a od kad sam otišao u penziju prodajem ga na veliko prodavcima na bulevarskoj pijaci", objasnio je Dušan.

Brdo samo za zumbule

Kaže da nikada za vezice zumbula nije tražio puno. Prošle godine ga je prodavao za 35 i 40 dinara, ove godine za 50 dinara.

"Uzmemo neki dinar, prošle godine nam je to bila još jedna penzija, ove godine ne. Novac mi nije najvažniji. Na prvom mestu mi je sećanje na majku, ona je sadila zumbule i volela ih i zato ih mi sada beremo sa merakom", kaže on, dodajući da brdo svakako ne mogu ni za šta drugo da iskoriste.

"Posadili smo šljive između zumbula, ali se rod osuši i opadne svake godine, pa nam sada stabla koriste jedino da se za njih držimo tokom berbe."

Nema ulaganja

Njegova supruga Slavica kaže da ovo cveće ne zahteva okopavanje, kao ni zalivanje i prskanje, tako da praktično nemaju nikakva ulaganja.

"Kada im se tokom leta osuše listovi suprug ih pokosi, jer pokosi i travu koja raste na brdu, i to je to. Ne okopavam ih jer su im lukovice veoma duboko u zemlji", priča ona, dodajući:

"Onima koji su prvi posađeni lukovice su se spustile sigurno 50 centimetra u zemlju iako je zemlja crvena i vrlo loša."

Ove godine, kaže, berba zumbula trajala je vrlo kratko jer su se zbog sušnog proleća svi odjednom rascvetali, dok bi ih drugih godina brali nekoliko nedelja.

Šta posaditi uz prolećno cveće koje je uvenulo? Evo sedam predloga

"Nije nam više lako da ih beremo jer smo oboje u godinama, ali beremo, beremo, pa sednemo i zavežemo vezice. Komšiluk dođe i pomogne nam. Drugih godina su naši zumbuli prvi cvetali u čitavom kraju, pa smo uspevali da ih sve prodamo", rekla je Slavica.

Ono što Dimitrijeviće već godinama čudi je to što se i na grobu baka Ljubice svakog proleća sve plavi od zumbula. Ne sećaju se da su ih tamo posadili, a ipak na grobu ima više od 100 korenova ovog cveća.