Sadnja mediteranskog bilja: Šta treba lavandi, žalfiji, ruzmarinu i lovoru?

Miris lavande, žalfije i ruzmarina mnogima je sinonim za Mediteran, ali se te biljke sve češće sade i u kontinentalnim vrtovima. Iako deluju otporno i nezahtjevno, mediteransko bilje ima svoje zahteve, a pogrešan trenutak sadnje često je razlog zašto se ne primi ili propadne već nakon prve zime.

Za razliku od povrća i većine cvetnica, mediteranske vrste ne vole hladno i vlažno tlo. Njihovo prirodno okruženje obeležavaju blage zime, mnogo sunca i dobro drenirana tla, zbog čega je vreme sadnje ključno za njihov rast i razvoj.

Proleće je najsigurniji izbor

U većini kontinentalnih krajeva prolećna sadnja jedina je sigurna opcija i preporučuje se od aprila do maja, kada prođe opasnost od mraza, a tlo se dovoljno zagreje. Tako biljke imaju celu vegetacionu sezonu za razvoj korena i prilagođavanje pre zime.

U priobalnim područjima sadnja može započeti već u martu, naročito ako su proleća topla i suva.

Jesenja sadnja ima svojih prednosti, ali se preporučuje isključivo u područjima sa blagim zimama. Toplo tlo i više vlage omogućavaju brže ukorenjivanje, no u kontinentalnim vrtovima mlade biljke često stradaju od mraza i zimske vlage.

Razlike među biljkama

Lavanda i ruzmarin najosetljiviji su na vlagu i niske temperature, pa ih je u unutrašnjosti najbolje saditi isključivo u proleće.

Žalfija je nešto otpornija, ali i dalje traži propusno tlo i sunčan položaj.

Lovor, koji je inače dugovečan i snažan, osetljiv je dok je mlad, pa ga u kontinentalnim područjima treba saditi u proleće i prvih godina zaštititi.

Kako pravilno saditi mediteransko bilje u vrtu?

Uspešna sadnja mediteranskog bilja počinje izborom mesta. Lavanda, žalfija, ruzmarin i lovor traže mnogo sunca - najmanje 6 do 8 sati dnevno - i položaje na kojima se voda ne zadržava. Idealno je da mesto bude blago povišeno ili barem prirodno propusno, jer ove biljke mnogo teže podnose višak vlage nego povremenu sušu.

Pre sadnje potrebno je pripremiti tlo. Ako je zemlja teška i ilovasta, dodajte joj krupni pesak, sitniji šljunak ili kamenčiće kako biste obezbedili dobru drenažu. Manja količina zrelog komposta može se dodati, ali bez preterivanja jer mediteransko bilje ne voli hranljiva, "teška" tla. Svež stajski đubriv pritom treba izbegavati.

Kada je reč o sadnoj jami, rupa se kopa jednake dubine kao korenova bala, ali barem dvostruko šira. Tako se omogućava lakše širenje korena u okolno tlo. Biljku je važno posaditi na istoj dubini na kojoj je rasla u posudi, pri čemu vrat korena mora ostati u ravni tla ili čak blago iznad nje. Preduboka sadnja jedna je od čestih grešaka jer povećava rizik od truljenja.

Pre same sadnje preporučuje se lagano razrahliti koren ako je biljka dugo bila u posudi. Nakon što se biljka smesti u jamu, zemlja se lagano pritisne rukama, bez gaženja, kako bi se uklonili vazdušni džepovi. Odmah nakon sadnje biljku treba jednom temeljno zaliti kako bi se tlo sleglo oko korena.

Zalivanje i đubrenje

U narednom periodu zalivanje treba da bude umereno. Iako mlade biljke traže nešto više vlage dok se ne prime, stalno mokro tlo može im više štetiti nego koristiti. Bolje je zalivati ređe, ali obilnije, i pustiti da se površinski sloj tla između zalivanja prosuši.

Lavandu najčešće nije potrebno đubriti uopšte, dok žalfija i ruzmarin mogu podneti manju količinu organskog đubriva ili komposta prilikom sadnje. Lovor je nešto tolerantniji na hranljivija tla, ali ni kod njega ne treba preterivati. Ako se đubrivo koristi, najbolje ga je dodati samo prilikom sadnje, a ne tokom prve vegetacije.

Za razliku od mnogih drugih biljaka u vrtu, mediteranskim vrstama ne odgovara debeo sloj organskog malča uz samu biljku. Umesto toga, bolji izbor je sloj šljunka ili sitnog kamena koji sprečava zadržavanje vlage, zagreva tlo i oponaša prirodne uslove u kojima ove biljke rastu.