Džaba puška, kad nemaš čim da pucaš

• 1.228
• 539
• 0

"U poslednjih dvadesetak dana, kada je voće počelo da zri, grad je udario dva puta. Drugi put je bio sitan kao zrno pšenice. Gde god udari zrela breskva iz minuta u minut počne da truli i za šest sati od nje nema ništa. Takvu je neće ni za preradu. A mi smo u ovom kraju ozbiljni voćari, profesionalci koji primenjuju sve agrotehničke mere. Spremali smo rod za Ruse. Strani kupci traže čisto voće kao staklo. Šta nam sada vredi to što su došli s parama, kad mi nemamo šta da im prodamo", žali se Matejić.

Glavni problem ovih voćara su protivgradne rakete, kojih nema. Davali su novac za tu namenu. Pojedinačno i udruženi sa lokalnom samoupravom skupili su 3.000.000 dinara da bi kupili 100 raketa. Rasporedili su ih na 15 protivgradnih stanica, ali to nije bilo dovoljno.

"Ove godine, kako je zagrmelo, tako je grad pao. I to se potrošilo. Sad čujem da ima još samo devet raketa na lageru. A berba grožđa još nije ni počela. Ne mogu da shvatim sve ovo. U današnje vreme kad na nebu sipaju gorivo iz aviona u avion, oni ne mogu da smisle kako da nas zaštite od grada. Molim sve iz vlasti da ovih 4.000 dinara što nam daju po hektaru preusmere i kupe nam rakete. Neka dođu ovde kod nas, da vide šta radimo i šta nas muči, dodaje ogorčeno Čedomir.

Broje štetu i gledaju u nebo

Porodica Matejić se više od 3 veka bavi voćarstvom. U njegovom domaćinstvu žive četiri generacije i svi zavise od 12 hektara voćnjaka pod kojima su breskva i jabuka. Međutim, kako dodaje Čedomir, njegove kolege, koje imaju preko 20 hektara pod voćem, beleže mnogo veću štetu od njegove.

"Ovo područje je bogom dano za voće. Imamo zasade i plodove koji nadmašuju Italiju ili Moldaviju, i po boji i po slasti. Postavili su i te automatske stanice. Ni od njih mi nemamo ništa. Ni na ovim starim stanicama nema raketa. Moj otac i ja smo nekada sami, ručno, ispaljivali rakete i tako se branili od grada. A sada je tehnologija napredovala, a iz oblaka i dalje sipa led. Džabe puška, kad nemaš čim da pucaš, kaže ovaj voćar.

Starini Čedomiru nije jasno ni to kako niko ne prepoznaje njihov potencijal. On ističe da u selima u okolini Topole imaju čitave "fabrike voća", a sada se voćari sabiraju kako da plate đubrivo i naftu.

Samo trećina roda u prvoj klasi

"Strancima država daje po 10.000 evra da zaposle jednog radnika u fabrici, a ovde svakog dana radi bar 2000 sezonaca. Moja porodica godišnje proizvede oko 25 tona breskve po hektaru. Pomnožite to sa šest hektara. Kilogram breskve prve klase je 75 dinara. Kad sve to saberete, toliko sam kalirao. Jer ove godine nema prve klase. Možda sam trećinu hladnjače popunio sa njima. Samo zato što nema raketa. Desilo se jednom da smo ih mi sami kupili, ali u fabrici nisu imali specijalizovano vozilo za prevoz", priča Čedomir.

Dobili donaciju, ali nema dozvola

Voćarstvo i vinogradarstvo je zaštitni znak ovog kraja. Godišnji izvoz, samo u Rusiju, vredan je 20 miliona evra. Međutim, u ovom trenutku na lageru se nalazi samo devet protivgradnih raketa, pa voćari i dalje gledaju u nebo i strahuju za svoj rod.