Sve sakupljene štapove, različitog oblika, čuva u čuturu napravljenu od trešnjinog drveta, a na pauzi između dve intervencije, Dušan Veličković odmara se u fotelji staroj pola veka.
Direktor vranjske Veterinarske stanice Dušan Veličković danas bi raspolagao neverovatnom kolekcijom čobanskih štapova da ih tokom proteklih godina nije poklanjao svojim dobrim prijateljima. One koje je zadržao za sebe ljubomorno čuva u svojoj kancelariji gde, inače, provodi najveći deo vremena, kada nije na terenu.
Sve prikupljene štapove, različitog oblika, smestio je u čuturu napravljenu od trešnjinog drveta koju su njegovi preci, zajedno sa ostalim pokućstvom, sada već davne 1927. godine, doneli u Vranje kada su se iz sela Beliševo preselili u grad. Pored njih u svom radnom prostoru čuva i fotografiju znamenitih Vranjanca, nastalu pre više od sto godina ispred čuvene kafane Kičer u Vranjskoj banji, a koju je dobio na poklon od jedne stare Vranjanke, kojoj je lečio mačke. Dok je na pauzi između dve intervencije, on se odmara u fotelji staroj pola veka koju je takođe dobio na poklon.
Ovim hobijem zasiguno nikada ne bi počeo da se bavi da nije negde na početku karijere, kao tek svršeni veterinar, otišao u selo Vlase da leči bolesnu kravu jednom starijem meštaninu. Videći kako on vešto vodi njegovu kravu ka potpunom izlečenju njen vlasnik mu je na rastanku, u znak zahvalnosti, nemajući ništa vrednije, poklonio svoj čobanski štap uz napomenu da ga dobro čuva jer je njemu prilikom čuvanja stoke bio dragocen.
Veličković je održao dato obećanje i poklon odmah smestio na sigurno mesto. Otada su se u njegovoj kolekciji samo nizali čobanski štapovi napravljeni od cerovog, trešnjinog, jasenovog, drenovog drveta..., a koje je dobijao na poklon dok je lečeći bolesnu stoku obilazio vranjska planinska i ravničarska sela. Svaki od tih štapova je napravljen po meri čobana. Iako su ih pravili amateri na njihovoj funkcionalnosti bi im mogli pozavideti i najveći profesionalni majstori ovog zanata.
"Ovčarski štapovi su po, nekom nepisanom pravilu, uvek pravljeni duži od onih kojima se čuvala krupna stoka. Na nekima od njih gornji kraj je ostavljan da bude širi kako bi ovčar, dok čuva ovce u polju, mogao nesmetno da se nasloni na njega i odmori kičmu", priča Dušan i ističe da su drugi pravljeni tako da ovčarima mogu da posluže i kao štaka tokom kretanja, ali i da okače hranu dok se oni bave.
Za razliku od njih štapovi za čuvanje goveda bili su kraći, a mnogi od njih su imali i rukohvate. Ove sa rukohvatima je bilo najteže napraviti jer su čobani morali dugo u prirodi da tragaju za pogodnim drvetom od koga bi mogli da naprave ovakve štapove koje su uglavnom nosili stari čobani. A kada bi ih našli malim nožićima, oštrim ko britva, odsekli bi deo koji im najviše odgovara za pravljenje ovog štapa i nastavili da ga tim istim nožem, dok napasaju goveda, oblikuju sve dok ne bi dobili željeni oblik.
Veličković pamti da je u vreme kada je počinjao svoju profesionalnu karijeru veterinara bilo mnogo stoke u svakom selu, pa su samim tim imali i mnogo intervencija. Među njima je bilo i onih koji se odnose na rubriku "Verovali ili ne". Upravo jedna takva intervencija mu se zadesila jedne jeseni u selu Osatica gde je bio prinuđen da iz kravljeg stomaka izvadi žegru (klin) koja se tu zabila poput metka kada je ona, dok je pasla, pokušala svom snagom da pokida konopac kojim je bila vezana za nju.
"Čim sam to uradio na njenom telu se otvorila ogromna rupa. Zato sam kravi dao određene lekove i rekao vlasniku da će preživeti ako joj nije probušen neki vitalni organ i bio sam u pravu", priča naš sagovornik.
On će zasigurno čitavog života pamtiti i intervenciju koju je posle bombardovanja Srbije od strane NATO-a imao u selu Koćura. Tada je carskim rezom iz utrobe krave izvadio tele sa jednim grudnim košem, jednom glavom, sa četiri noge napred, dva trupa i noge otpozadi. Ovu kravu su najpre pokušale da otele njegove kolege, a pošto nisu uspeli pozvali su Dušana u pomoć koji je odmah predložio da kravu otele carskim rezom.
"Operaciju sam radio uz pomoć baterijskih lampi, a kada sam izvukao ovo unakaženo tele, odnekud su se stvorile neke babe koje su počele oko krave da bacaju žarčiće. Dok su one to radile nisam se mešao u njihov posao kao ni one u moj", kaže Veličković ističući na kraju da je krava preživela.
Tagovi
Autorka
