Kako je grnčarski zanat postao umetnički?

Slučajno ili namerno, grnčarski zanat pada u zaborav i nestaje. Ovog obrazovnog smera u školama više nema, a kako smatra grnčar iz Barajeva Vladimir Minčić, pošto je grnčarstvo danas svrstano u umetničke zanate, mogu da ga upišu samo odlični učenici. 

"Za ovaj zanat trebaju one 'barabe' koji neće da uče u školi, koji hoće da tegle, jer ovo je težak posao. Treba da se kopa glina, da se suši, peče, ima puno posla. Naš zanat je u teškom zapećku i ne znam kako će da bude vidljiviji i prisutniji", kaže Minčić.

Grnčarstvo kao porodična tradicija

Minčić je poreklom iz Pirota koji je nekada smatran centrom grnčarstva i ovim se bavi četiri decenije, nastavljajući porodičnu tradiciju.

"Ja se ovim poslom bavim punih 40 godina, a počeo sam tako što nisam hteo da idem u školu, nego sam otišao na zanat sa 17 godina."

"Šest godina sam proveo, prvo bio šegrt, pa sam se usavršavao, sticao sva potrebna saznanja iz oblasti grnčarstva, a nakon toga postao majstor. Onda sam otvorio svoju radionicu i do dan danas to radim", kaže grnčar iz Barajeva i dodaje da se trudi da sačuva tradiciju jer mu se i deda bavio grnčarstvom, pa nije slučajno da je baš to i njegov zanat.

Majstor mora sam da nađe materijal

Minčić kaže da je glina dostupna svima, a da li će neko nešto da napravi, to zavisi od kreativnosti i mašte. Navodi da su ruke današnje dece zauzete mobilnim telefonima, da su u nekom svom svetu i da nizašta nemaju vremena.

"Za grnčarstvo treba puno vremena i puno volje da se radi. Materijal sami pripremamo, glinu pronalazimo u prirodi. Naša zemlja je bogata glinom. Svi stari zanati su tako zamišljeni, da se ništa ne kupuje, nego da majstor sam nađe materijal i pripremi", kaže on dodajući da tako bez puno ulaganja, može nešto da se napravi, da se proda i da se zaradi.

Radi se i kada ima, ali i kada nema para

Ističe da u vreme kada je počinjao ovaj posao, sve se mnogo više cenilo, tržište je bilo veće i ljudi su imali više novca.

"U to vreme čovek ako je radio, mogao je lepo da zaradi. Kad se raspala Jugoslavija, kako su svi prošli, tako smo prošli i mi majstori. Svako je morao da se snalazi na svoj način. Ali, zaradi se ako se radi. Stari zanati, koji su porodični biznisi, rade se i kada ima, i kada nema para", kaže Minčić i dodaje da ima godina kada se zaradi, pa onda godina kada se troši i tako se to presipa iz šupljeg u prazno, ali je uvek porodica na okupu i to je lepota ovog posla.

Predmeti nastaju ni od čega

Zbog vrste gline koju koriste Minčići, uglavnom izrađuju saksije i ukrasne predmete.

"Mi ne pravimo upotrebne predmete za kuvanje, ali smo se specijalizovali za druge predmete, ukrasne figurice, predmete za dvorišta, fenjere, svetiljke. Jedan od vidova šaranja je da se samo prisloni alatka i ona ostavlja tragove na glini. Ima više načina ukrašavanja, farbama, glazurama. Glina je takav materijal da se ni od čega može napraviti nešto. Moj deda se bavio ovim, on je išao u Rumuniju da uči zanat", kaže naš sagovornik i dodaje da su oni poreklom iz Pirota, ali da su prvu radionicu imali u Vršcu, pa zatim i u Skoplju.

Mladi brzo gube interesovanje 

Napominje da ima i onih koji su zainteresovani da uče ovu veštinu, ali često nemaju podršku porodice. Najviše ih, kaže, privuče ta atraktivnost dok se glina oblikuje, ali uglavnom nemaju strpljenja da čekaju da se to peče, sređuje, udešava i onda gube interesovanje.

"Problem je što bi oni odmah da vide gotov proizvod, a kada se predmet napravi, treba da se suši bar nedelju dana, onda ide pečenje, pa farbanje i onda prođe 10 do 15 dana dok ne dobijete gotov proizvod. A onda treba otići na pijacu i čekati parice i ako ih nema, svi se razbeže", završava svoju priču Minčić.