Ko tvrdi da ima najbolje polukrvne engleske riđe konje?

Milorad Milinkov, poznatiji kao Mića Kikinđan, po zanimanju tekstilac, za sebe kaže da je strastveni konjušar, a ljubav prema ovim plemenitim životinjama u njegovoj porodici prenosi se sa kolena na koleno. Potiče iz zemljoradničke porodice, a njegovi roditelji su, kaže, oduvek imali dobre radne konje. Ipak, njega je ljubav odvela u drugom smeru, te se opredelio za one sportske.

"Držim polukrvne engleze koji su alate boje ili riđani. Oni se mogu koristiti i obučiti za preskakanje prepona, ali pošto se ja više time ne bavim, koristim ih samo za vožnju fijakerom ili špediterom. Jedne godine sam četri rđana upregao u klasične sanke", objašnjava Milinkov.

Zašto je Svilajnac najbolje mesto za uzgoj konja?

Znanja o njihovom uzgoju sticao je kako iz literature, tako i iz prakse. Ovim hobijem se aktivno bavi od 1990. godine, a kroz njegovu štalu je prošlo mnogo konja i ždrebadi.

"Bile su i dve kobile i dva pastuva različite linije, nisu krvno srodstvo, a poreklo vuku sa vojne ustanove Karađorđeva. Odande je kupljen pastuv, punokrvni englez, kog je kupio moj šogor iz Žablja, a ja sam od njega kupio dva pastuva, jednog od osam i od devet meseci. Kupio sam još jednu kobilu i tako sam na startu imao tri konja. Uvek sam imao dve kobile koje su se redovno ždrebile, a višak ždrebadi sam prodavao", kaže Milinkov i dodaje da je mlade ate stare od dve do tri godine učio i pripremao. Sa druge strane, starije je zbog toga zapostavljao i dešavalo se da ih ne upregne po dve-tri godine.

Paradna grla za važne događaje

Ovaj domaćin osim konja, uzgaja i bikove, svinje i pse. U njegovoj štali posebno mesto zauzimaju kobila Zvezda i pastuv Zvezdan, koje je krstila Miloradova unuka. Osmogodišnju ženku i šestogodišnjeg mužjaka, naš domaćin upregne za posebne vožnje.

"Koristim ih kada prevozim mladence u fijakeru, a pre svakog većeg i važnijeg događaja moram ih adekvatno pripremiti. To podrazumeva obavezno potkivanje jer jer asfalt oštar i oštećen, pa da se ne bi povredili prilikom paradiranja", objašnjava naš sagovornik.

Želja mu je da sa ovim plemenitim životinjama doprinese razvoju seoskog turizma. Za te namene preuredio je i renovirao stari špediter, u kojem su postavljene dve klupe, a koristi ih za prevoz putnika po Čurugu, za koji kaže da i te kako ima šta da prikaže i pokaže turistima.

"Danas u konjarstvu nema nekog 'ćara' i zarade. Ne dobijamo ni subvencije za ovu rasu. One se daju za rasu nonius, koja je mađarskog porekla i može se na prste izbrojati koliko ih ima u Vojvodini. Ovde pretežno ima lipicanera. Da budem iskren u konjarstvu vlada velika ljubomora, jer svakom je njegov at najlepši i najbolji. Ipak, garantujem da ja posedujem najbolje naparene konje ove boje i rase u celoj Srbiji", samouveren je Mića Kikinđan.

Hranu proizvodi sam na svojim oranicama

U porodičnom gazdinstvu ima mnogo posla i obaveza, jer pored brige o životinjama, Milinkov obrađuje oko 15 jutara svoje zemlje, a deo parcela koristi za proizvodnju hrane za stoku.

"Hranu za konje proizvodim na sopstvenim oranicama. Na njihovom meniju su kukuruz, detelina i slama. Pored toga, u zimskom periodu dobijaju jabuke i šargarepe, koje kupujm iz Gospođinaca. To su im vitamini, važni za pravilan i kvalitetan uzgoj", kaže ovaj domaćin.

Sa svojim atima svakog dana u štali provodi po dva, dva i po sata. Hranu dobijaju ujutro i uveče, a leti moraju češće da se poje, kaže Milinkov.

Na smotre ide "peške"

Govoreći o razlikama između rasa, naš sagovornik kaže da su u odnosu na lipicanere, polukrvni englezi mnogo viši i krupniji. Karakteriše ih izuzetna poslušnost i činjenica da veoma lako mogu da se obuče za preskakanje prepona. Sa druge strane, punokrvni imaju želju da samo trče i galopiraju, dok su polukrvni u stanju da pruže mnogo više, kaže.

"Obično idem 'peške' na smotre konja i fijakera, naročito u Novi Bečej. U tom slučaju moji konji mnogo kilometara pređu peške, možda čak i do 100 kilometara. Uprkos tome, dešava se da na poligonu trče bolje od onih koje donesu kamionom i koji su odmorni", objašnjava naš sagovornik i u šali kaže da im treba osamdesetak kilometara da se zagreju.