Konji su skup sport, ali ljubitelji ne propuštaju fijakerijade

Konjički klub "Gradištanski lipicaner" i ovoga puta se potrudio da organizuje zanimljiv revijalni i takmičarski program, u kojem je učešće uzelo više od 30 fijakera, a osim lipicanera bile su prisutne i druge rase konja - haflinger, nonius, kao i polukrivni primerci. Zaprege su došle iz različitih krajeva Vojvodine, od Sremske Mitrovice, preko Banatskih mesta, do sela u krugu od 150 kilometara.

"Zadovoljni smo odzivom učesnika. Imali smo više takmičarskih kategorija - jednopreg, dvopreg, tropreg, četvoropreg i višepreg, zatim smo imali decu vozače, poni zaprege, zaprege posebnih rasa, a birali smo i najlepšu kobilu i najlepšeg pastuva", objašnjava predsednik ovog konjičkog kluba Laslo Nađ iz Bačkog Gradišta.

Poreklo - DNK analizom

Uzgojem konja bavi se dve decenije i trenutno broji 30 lipicanera i pet ponija.

"Za lipicanere sam se odlučio jer su lepi konji, paradni. Mislim da u okolini ja imam najviše ove rase, koji su čistokrvni. Nije svaki beli lipicaner. Unazad treba da ima bar 100 godina poreklo. Sada se radi DNK analiza kojom se utvrđuje poreklo konja i da li je čist lipicaner", kaže Nađ i dodaje da u Srbiji nema mnogo čistokrvnih primeraka ove rase - oko 300 kobila i dvadesetak pastuva.

Što se tiče nege, ovi konji ne zahtevaju mnogo drugačiju negu od ostalih, jedino što ih treba okupati i spremiti za izlazak, jer su beli pa se prljavština mnogo bolje uočava.

Duge relacije za fizičku i mentalnu formu

Među vernim učesnicima i posetiocima fijakerijada je i Radivoj Subotin iz Mošorina, koji sa konjima svuda ide peške. To im, veli naš sagovornik, izuzetno prija jer održavaju formu, kako fizičku, tako i mentalnu.

"Svuda idem peške sa njima. Prijaju im duge relacije jer odmah bolje razmišljaju, lepše idu, lakše i bolje. Kad se nose, neki konji umeju i da fantaziraju, da njište i skaču. Ovi moji se ne pomeraju, mirni su i pametni. Hranim ih detelinom, slamom, kukuruzom, a dajem im i zob. Da li ja ili deca, neko ih uvek tera, da budu u kondiciji, kao i fudbaleri", kaže Subotin.

Na fijakerijadu je doveo čiste lipicanere, a kod kuće ima, kaže, i ukrštene polovnjake. Trudi se da ljubav prema ovim plemenitim životinjama prenese i na svoju decu.

"Imam ženu i petoro dece i isto toliko konja, za svako dete po jednog. Izuzetno volim ove životinje i njima se bavim već 20 godina, tu ljubav sam nasledio od dede. I moja deca vole konje, mada su ih neki više prihvatila, a neka manje. Uglavnom, kada dođe Božić svako jaše po jednog i svi uživaju u tome", kaže Radivoj.

Ne može svako sebi da ih priušti

Za Mitra Pavića iz Čuruga ova manifestacija je idealna prilika da se susretne sa drugim ljubiteljima ovih plemenitih životinja, koje je počeo da drži pre pet godina, a "konjsku dlaku" progutao je još u detinjstvu.

"Otkako sam počeo da držim konje ne propuštam fijakerijadu u Bačkom Gradištu. Danas sam došao sa dvopregom, kobile su dve rođene sestre, mešavine nekoliko rasa - lipicanera, možda noniusa, kasača. Kao dete sam odrastao uz konje. Moj pokojni otac je imao kasače i ja sam to voleo. U penziji mi se pružila mogućnost da ih uzmem i to sam uradio, kako na svoje lično zadovoljstvo, tako i na zadovoljstvo mojih unuka, dece iz komšiluka i prijatelja", objašnjava Pavić i dodaje da je kobile kupio kada su imale osam meseci, a danas imaju dve i tri godine.

Osim što se o njima stara sa velikom ljubavlju, naš sagovornik kaže da ih rado upregne kako bi vozio decu po fijakerijadama, mladence na svadbu ili maturante na maturu.

“Osim ove dve kobile imam i jednog zobnatičkog polukrvnjaka, koji služi samo za jahanje. Međutim, nisam uspeo da ga obučim, ali se nadam da ću uspeti u tome tokom sledeće godine i da će deca moći da ga jašu", uz osmeh priča Pavić.

Ove životinje su, objašnjava on, skup sport, zbog čega nema svako tu mogućnost da ih priušti sebi. Pored toga, potrebno im je posvetiti vreme, oni ne znaju za godišnji odmor, već je neophodno zadovoljiti njihove potrebe na dnevnom nivou.

“Voleo bih da otvorim školu jahanja, jer u Čurugu ima svega pet-šest konja, za razliku od Bačkog Gradište gde ih je daleko više. Međutim, veliki su izdaci, a država ne daje ništa. Nemam mnogo zemlje, a od penzije ne mogu sve da isfinansiram. Ipak, trudim se koliko mogu”, kaže Pavić.