Stanko Novaković iz sela Ljubinić zakoračio je u osmu deceniju života, ali se i dalje bavi kovačkim zanatom, koji je u današnje vreme pomalo zaboravljen.
Kažu da je svako kovač svoje sreće, a Stanko Novaković je svoju poslovnu sreću počeo da kali još pre pet i po decenija. U to doba svako selo je imalo po nekog kovača, pa se Stanko nije dvoumio, jer je zanat već znao. Kada je odslužio vojni rok, odmah se latio čekića i nakovnja i počeo da radi. U to doba uz pomoć konja ne samo da su se njive orale i obrađivale, već se prevozila roba, pa i svatovi. Potkovice su se brzo trošile - za kovače je uvek bilo posla.
„Ovim zanatom krenuo sam da se bavim od svoje 17, 18 godine, i nisam prestao sve do današnjeg dana.Od sedamdesetih godina na ovamo bilo je najviše posla, međutim od devedesetih godina na ovamo posaa je stornirao dok nije došao do nule.“, ističe Stanko.
Izrada kola bila je za svakog kovača poslovni izazov, ali za prave znalce ovog zanata to je bio kraj tek jednog dela posla. Valjalo je nakon toga postaviti drvene delove, i na kraju sve to ukrasiti. Majstor Stanko kaže da je tokom svoje dugačke karijere napravio na desetine takozvanih gumaraba.
„Okovao sam oko sto gumaraba, i u svesci još uvek čuvam zapisana imena ljudi kojima sam kovao. Najviše posla je bilo u doba obrenovačkih vašara za vreme Petrovdana i Krstovdana, kada su dolazili ljudi iz skoro čitave bivše Jugoslavije.“, kaže ovaj kovač.
Tih godina u kovačnici je bilo mnogo posla, a za radno vreme majstor nije mario, radilo se od rane zore do duboko u noć, a moglo je i dobro da se zaradi i od zarađenog živi. Krajem prošloga veka za kovače se sve promenilo - traktori su potisnuli konje, potkovice su se sve manje tražile, pa je i ovaj majstor imao sve manje posla. Ipak, nije mogao lako da stavi ključ u bravu u svojoj kovačnici, koja i danas izgleda kao i na početku njegove kovačke karijere. U njoj je sačuvan i sistematizovan sav alat ovog kovača. Nekada su u ovu kovačnicu dolazile mušterije sa svih strana, ali posla danas nema. Svrate komšije ili prijatelji i zamole da im naoštri sekiru, raonik ili motiku.
"Sav alat koji sam koristio još na početku u svom poslu, uspeo sam da sačuvam. Danas se uglavnom sve vari aparatom i svako u svom domaćinstvu ima bušilicu, brusilicu i retko ko još uvek svraća u kovačnice. Sve što se uradi, uradi se komšiji ili prijateljima, ali za novac više ne.“, ističe Stanko.
Za razliku od mnogih majstora, Stanko može da se pohvali da je tokom svoje karijere uspeo da zanatu nauči i sina i unuka. Godine su se nanizale, zakoračio je duboko u osmu deceniju života, snaga popušta, ali znanja i volje da radi ima kao na početku. Svoje kovačko iskustvo spreman je i ima kome da prenese.
"I sin i unuk su želeli da nastave i da nauče zanat, ali uglavnom samo za svoje potrebe. Mi se u porodici svi bavimo poljoprivredom, za to smo se opredelili, a kovački zanat biće im samo pomoć i dopuna poljoprivrednoj proizvodnji. Zaradu od tog posla više nažalost neće imati", zaključuje Stanko Novaković.
Photo: Dirk Hoenes / Pixabay
Tagovi
Autorka