Možemo li se prevariti skupljajući divlje šampinjone?

Šampinjoni su omiljene gljive iz reda lističarki koje žive razlažući uginule organizme. Najpoznatija je poljska pečurka ili rudnjača Agaricus campestris (L.) Fries (naslovna fotografija, Agaricus campestris i razni Leucoagaricusi). Nalazimo ih na livadama, travnjacima i pašnjacima, ali neke vrste rastu u šumama.

Klobuk veličine pet do 12 cm je svilenkasto belkast do blago smećkast kad pokisne, najpre polukuglast pa spljošten. Gusti listići karakteristično su rozo-crvene pa do čokoladno smeđe boje kako gljiva stari. Stručak je beli, tri do šest centimetra dužine ponekad sa ostacima brzo prolaznog venčića. Ukus i miris joj je izvanredan. Postoji mnogo varijeteta Agaricusa i većina ih je jestiva, ali postoje i one koje mogu uzrokovati ozbiljne probavne probleme. Pre odlaska u gljivarenje berač mora biti informisan o postojanju otrovnih pečurki, a početnik treba biti svestan i ostalih sličnih gljiva drugih rodova od kojih su neke smrtno otrovne.

U svakoj prodavnici, nude se sveži šampinjoni. Smeđi i beli okruglasti klobučići, omiljena su namirnica u mnogim jelima. Ali, ubrati divlje šampinjone, tačnije poseban je doživljaj.

Otrovna pečurka

Mnogi nisu svesni da postoje i otrovne varijante izgledom jako slične neiskusnom oku. Najpoznatija je otrovna Agaricus Xanthoderma Genevier koja na prvi pogled izgleda kao jestivi šampinjon. Ali, postoje neke suptilne razlike. Ona se češće javlja u gušćim nakupinama na travnjacima, a odozgora ponekad dobija sivkasti premaz. Kada je stara ili oštećena, ne poprima roskastu boju kao jestivi šampinjon već može blago požuteti.

Osobine po kojima ju je najlakše prepoznati su: žarka žuta boja koja se javi na bazi stručka netom nakon rezanja (kasnije bledi), te neugodan miris na karbolinsku kiselinu. Otud i ime karbolinska pečurka. Miris dolazi još više do izražaja kuvanjem, pa ako vam je nešto sumnjivo prilikom spremanja, bacite ih.

Šest osoba na VMA - uhapsili staricu koja je prodavala otrovne gljive

Ova gljiva uzrokuje želudačano-crevni sindrom trovanja što znači da se pojavljuju mučnina, povraćanje i proliv ubrzo nakon konzumacije. Slično deluje i Agaricus placomyces. Najčešće raste istovremeno ili odmah nakon poljske.

Pupavke i preslice

Osim zamene jestive s onom otrovnom, neiskusnom gljivaru mogla bi se potkrasti i kobna greška. U rod pupavki ubrajamo neke od naših najotrovnijih gljiva. Među njih ubrajamo kobnu zelenu, belu, smrdljivu i žućkastu pupavku. Iako nabrojane ne rastu na pašnjacima, uvek treba biti na oprezu na zalutalu pupavku sa ruba šume. Smrtno otrovna zelena posebno je lepa gljiva koju ćete teško zameniti sa pečurkom zbog njene maslinasto-zelene boje, ali smrdljiva Amanita virosa Lam ex Secr. i bela Amanita verna Lamp ex Fr. mogu zaviti u crno celu porodicu nesmotrenog tragača.

Zato je važno brati samo one koje imaju roskasto-smećkaste listiće, te obratiti pažnju na jajasti ovoj na dnu stručka ili naglašeno zadebljanje stručka, a koji su tipični za pupavke. Preslice su jestive iz roda Amanita prepoznatljive po izrazito češljasto narebranom rubu klobuka. Međutim, da li je potrebno rizikovati svoj i živote bližnjih, berući onu u koju niste sigurni?

Zamena sa jestivom turkinjom i drugim vrstama

Osim otrovnica, nepažljivom gljivaru će se berući pečurke u košari naći i one roda Leucoagaricus, odnosno turkinja i njeni srodnici. Turkinja ima bele listiće, a nekim vrstama sredina klobuka u starim danima posivi. Ne mirišu ugodno, ali su jestive.

Što se tiče roda Agaricus, kod nas možete često susresti veliku pečurku ili kračun, šumske pečurke, lipiku i druge. Sve su one jestive, ali za neiskusnog berača predstavljaju problem jer on u svakom trenutku mora biti siguran tačno koju je vrstu stavio u košaru.

Pravi gljivar

Da bi sa samopouzdanjem brali prave, treba provesti godine i godine u druženju s gljivama. U Srbiji danas postoje brojna društva gde početnik uz iskusnog berača lakše može svladati osnove. Često se organizuju i izložbe.

Dodatno, na fejsbuku postoji nekoliko grupa sa nekoliko hiljada članova koji jedni drugima na osnovi fotografije pomažu prepoznati gljive. I tako zajedno uče. Izbora ima, a znati sve o gljivama, ne može nitko. Pravi gljivar nije onaj koji tvrdi da poznaje sve, već onaj koji je svestan koliko još gljiva nije upoznao.