Na teritoriji Vojvodine postoji oko 180 udruženja seoskih žena i oko 400 ženskih udruženja. One zajednički rade na osnaživanju ženskog preduzetništva i stvaranju uslova za finansijsko osamostaljivanja žena. Bave se starim zanatima, poljoprivredom, proizvodnjom organske hrane, izradom suvenira, nastupaju na različitim manifestacijama i sajmovima.
Žena sa sela zna da proizvodi povrće, uzgaja cveće, vodi računa o domaćim životinjama, pravi sir, radi na njivi, kuva tradiocionalna jela i pravi tradicionalne kolače. Zna da plete, veze, hekla, šije i pravi različite upotrebne i dekorativne predmete.
Ona je i majka, supruga, domaćica. Ali, ona je najčešće i ekonomski zavisna, bez plate i bez sopstvene imovine. A sve što zna da proizvede i napravi može i da se proda. Njena znanja i veštine nisu za potcenjivanje. Na žalost, praksa u Srbiji pokazuje suprotno, a proizvodi nastali u udruženjima najčešće teško nalaze put do kupca.
Pre tri godine Udruženje žena "Livađanke" iz Aleksandrova pokrenulo je radionice za decu sa ciljem da se ne zaborave stari zanati, ali i da mladi steknu veštine koje im kasnije, kada ih kroz praksu dobro savladaju, mogu doneti i zaradu. Najmađi Aleksandrovčani uče da prave najrazličitije kolače, od starinskih kiflica i štrudli do slasnih torti, ali i da šiju, vezu, heklaju, štrikaju, rade dekupaž.
Trinaestogodišnja Tamara Zvekić kaže da joj dolazak na radionicu predstavlja veliko zadovoljstvo jer radi ono što voli i uvek nauči nešto novo. Ona radioice pohađa svake srede, već tri godine.
"Naučila sam svašta da radim, ali najviše mi se sviđa štrikanje. Štrikala sam šalove, džemper, rukavice, a baka mi je malo pomogla. Drugari me uvek pitaju gde sam to kupila, a kada im kažem da sam to sama napravila jako se iznenade. Onda i oni žele da krenu na radionicu da nešto nauče. Volim i da pravim kolače, a kažu da sam specijalista za baklave. Inače, kore kupujem. Isečem ih na trake, napunim ih šećerom i orasima i onda to savijem u trougao i poređam u tepsiju. Kada se ispeku, skuvam sirup i prelijem ih da budu sočne. Kada dolaze gosti ja ponekad napravim baklavu. Neki baš i ne veruju da sam to sama uradila, ali svi kažu da je odlična“, sa osmehom kaže Tamara.
Trenutno radionice Udruženja posećuje dvanaestoro dece, uglavnom devojčice, mada se nađe i po neki dečak. Tokom tri godine postojanja mnogo dece je prošlo kroz obuke na radionicama. Najčešće, deca koja učestvuju u radu su đaci od četvrtog do osmog razreda osnovne škole, ali ima i srednjoškolaca.
"Ideja o pokretanju radionice je nastala, jer ne želim da stari zanati odu u zaborav. Ono što mladi nauče ovde trebaće im u životu. Mogu da pohvalim decu. Zaista su divna, uče da vezu, šiju, pletu, prave kolače. Na primer. naprave kolač, spakuju ga, a ispod tacnice napišu recept", kaže Ljubinka Miškov - Ljupka, predsednica Udruženja žena "Livađanke".
Radionica opstaje, uglavnom se održava u osnovnoj školi ili u prosrotijama Doma kulture, po potrebi i u privatnim kućama. Ono što je problem za rad je nedostatak sredstava za kupovinu osnovne opreme.
"Kada mesimo kifle, štrudle, pite radionice održavamo ili u mojoj kući ili u kući neke od članica Udruženja. Mi nemamo šporet. A želimo decu da naučimo i kako se kuvaju stara jela, da se to ne zaboravi. Deca u današnje vreme uglavnom jedu nešto spremljeno na brzinu ili suvu hranu. Neka bar oni nauče kako se nakada kuvalo, a posle neka kombinuju sa savremenim jelima. Ja uvek kažem da možete imati i nekoliko fakulteta, ali da biste bili uspešna majka i supruga, morate biti i dobra domaćica. Ako nam bude prošao projekat na koji smo konkurisali, dobićemo i šporet. Svi se smeju i pitaju zašto šporet. E pa, objasnila sam", objašnjava Ljubinka Miškov.
Kaže da je tražila i sredstva za materijale kako bi deci sašile jednake haljine, jer kada zimi idu na neke manifestacije, nemaju šta da obuku. Imaju kratke i tanke haljinice za letnju sezonu. U šivenju ovih haljina svakako će učestvovati i deca.
"Najviše volim šivenje. Uvek sam volela da šijem sa babom, čak sam želela i da upišem školu za krojačicu. Još uvek ne znam šta ću upisati. Dvoumim se između nečega što je vezano za zaštitu životne sredine ili da to bude povezano sa modnim dizajnom. Šila sam suknjice za priredbu koju smo imali u školi. Kod kuće ušijem nešto što se pocepa ili suzim nešto. Kada su jela u pitanju, najviše volim da pravim kolače kozačke kape. Na radionici smo učili i kako se pravilno postavlja sto, gde i kako stoji escajg, pa smo u školi za priredbe mi postavljali stolove", pohvalila se Kristina Pitarević koja ima 14 godina.
Marina Medić, učenica sedmog razreda kaže da radionicu posećuje od njenog nastanka i da je prvo naučila da radi dekupaž. Kaže da možda to ne zna najbolje da radi, ali jako voli dekupaž i uživa dok ga radi jer joj je zabavno.
Marinina godinu dana starija drugarica Dunja Dilić, radionici se priključila pre godinu dana. Kaže da je svašta novog naučila, a i njoj se najviše dopada dekupaž jer se ukrašavaju predmeti koji mogu da budu jako lep poklon.
"Volim i štrikanje jer mogu sama sebi nešto da napravim, na primer. šal koji nosim tokom zime. Za sve ovo je jako važna kreativnost. Od starih zanata ništa nisam znala da radim, jer kod kuće se niko time nije bavio. Mogla sam da učim preko interneta ali to nije isto kao kada vam neko to uživo pokaže. Počela sam i mamu da učim sve što znam i sada kod kuće zajedno radimo dekupaž i štrikamo“, priča Dunja.
Četrnaestogodišnja Aleksandra Stojaković razmišlja da ono što napravi i proda preko Interneta.
"Drugarica mi je pričala šta sve uče na radionicama i odlučila sam da i ja dođem i vidim šta se i kako se radi. Učili smo da štrikamo, šijemo, vezemo, ukrašavamo flaše kanapom, najviše mi se sviđa da šijem na mašini jer sam to ranije i sa mamom kod kuće radila. Šila sam nesesere, torbe, majicu. Za majicu su me svi pitali gde sam je kupila. Ljudima se sviđaju ovakvi predmeti, pa razmišljam da jednog dana počenem da ih prodajem preko interneta", iskrena je Aleksandra.
Udruženje žena "Livađanke" sada broji manje članica nego pre nekoliko godina. Uglavnom su aktivne žene srednje i starije dobi, ali one se teže i sporije snalaze sa modernim tehnologijama i pisanjem projekata.
"Mlade žene nisu zainteresovane za stare zanate i ručni rad. Isključivo ja pišem projekte i to da bih obezbedila materijal za radionicu kako bi deca mogla da uče i da rade. Ne nailazim ni na preterano odobravanje u svom okruženju. Neki se čak i ljute. Ali, ja sam ipak za to da deca nešto nauče, da ih podstaknemo da svojim rukama prave nešto lepo, što će kasnije moći i da prodaju i da eventualno nešto i zarađuju. Moj cilj je i da decu malo odvojim od kompjutera. Kada pišem projekat tu mi zaista treba pomoć nekog mlađeg. Sada sam tri dana išla i molila da mi neko pomogne da ga napišem. Još uvek ne znam da li sam sve dobro odradila, jer pažnja mora da se obrati i najsitnije detalje. Na kraju projekta sam napisala: pomozite nam da ne odemo u zaborav. Nije me sramota da kažem da nemam škole, ali imam volju i želju da svoje znanje o starim zanatima prenesem i drugima", kaže predsednica udruženja.
Ona napominje da su mnoge žene odustale od članstva jer je reč o velikim obavezama, a nadoknadu za rad nemaju. Zahvalna je svojoj mesnoj zajednici i opštini Nova Crnja koja ima razumevanje za aktivnosti ovih žena i koja ih kroz projekte, koliko god je to moguće, podržava.
"Ne radimo mi samo ovo. Bavimo se i humanitarnim radom. Primera radi, ako je neko bolestan, a nema novca za lečenje, trudimo se da skupimo novac i pomognemo. Sakupljali smo novac za devojčicu koja je trebala da bude operisana u Turskoj. Operacija je ipak na kraju obavljena ovde. Sve naravno ide preko računa. Posećujemo kako bi pomogle i u Gerontološki centar, Sigurnu kuću, gde god je potrebno“, objašnjava naša sagovornica.
Milica Ljubović nastavnica matematike u OŠ "Branko Radičević" u Aleksandrovu mišljenja je da je jako važno da postoje ovakve radionice i da zbog toga seoska škola tesno sarađuje s ovim udruženjem žena. Za dan škole organizuju se prodajne izložbe, a od zarađenog novca kupuje se materijal za dalji rad u radionici.
"Za nas je to lep novac, nekoliko hiljada dinara. Kupuju meštani, a i ljudi koji dođu sa strane. Interesantni su im naši radovi. Nekada ostave i više para od cene koju mi tražimo. Na primer magnetići koštaju 20 do 30 dinara, a oni ostave 50. Cene su simbolične. A mi od zarade kupimo lepak, vunicu, boje. Nedavno smo pisali i projekat kojim je predviđeno da posadimo cveće u obliku inicijala Branka Radičevića pored škole. Planiramo da posadimo cveće i zelenilo i oko zabavišta, kao i u centru sela. Ljupka kod kuće ima mnogo cveća, pa nam daje da to posejemo i posadimo", objašnjava Ljubović.
Znanja, veštine i ideje ne nedostaju. Za novac se snalaze, ali kako kažu ove vredne žene, volele bi da prodaja ide mnogo bolje.
"Kada bi ovo što radimo više moglo da se plasira na tržištu, bilo bi mnogo bolje. Uopšte nije važno o kojim proizvodima je reč i da li ćemo praviti kolačiće, štrudle, pite ili ćemo kukučati, plesti, vesti, šiti. Žene bi mogle da dolaze u prostorije, da tu rade, a njihovi radovi da se prodaju. Na sajmovima na kojima mi učestvujemo tražnja je mala, a ponuda velika. U Udruženju imamo dve mlađe žene koje bi možda mogle da pokušaju da organizuju prodaju preko Interneta. Mi starije, se baš i ne razumemo u kompjutere“, kaže Ljubinka Miškov.
Ove žene su uspele da traju kroz svoje Udruženje, ali u svetu kada se kroz različite vidove udruživanja i umrežavanja zajednički nastupa na tržištu, možda treba razmisliti o umrežavanju svih udruženja žena na teritoriji jedne opštine, u ovom slučaju Nove Crnje. To bi omogućilo lakši nastup na tržištu, bolji pristup kupcima i repromaterijalu, lakši način za dobijanje sredstava na različitim projektima, ali i doprinelo jačanju konkurentnosti.
Foto prilog
Tagovi
Autorka