Poludivlji konji prekinuli obruč od šiblja na Suvoj planini

Na brdima oko belopalanačkog sela Glogovac, u podnožju Suve planine, doskora se nije mogao videti pašnjak ili livada, jer su urasli u travu ili korov pošto su meštani odavno prestali da ih kose i da na njima napasaju stoku. Tridsetak stanovnika, uglavnom ostarelih, "kadro" su samo da obrađuju po neku njivu i voćnjak nadomak svojih domova, tako da se oko Glogovca stezao obruč šiblja i korova.

Na povike "Ajde, aje"

Prizor oko sela počeo je da se menja na bolje pre dve godine i to zahvaljujući konjima koje je nabavio Glogovčanin Zoran Stojanović. Njegovo krdo od 40 poludivljih suvoplaninskih ata "očistilo" je brojne zarasle livade oko sela, pa se posle mnogo vremena one mogu videti na okolnim brdima.

"Vidite ono zeleno na onom brdu, tu je sve bilo šiblje, a sad se zeleni trava. Moji su konji sve to pojeli i počistili. Na ovom brdu, na kojem smo sada isto je bila 'džungla' nije moglo da se prođe, a sada je već bolje. Na proleće biće to opet kao nekada livada", sa ushićenjem govori Stojanović.

Na povike "Ajde, aje", čitavo krdo, uključujući i najmanju ždrebad dolazi do njega, a on objašnjava da čuva konje jer voli te životinje.

"Pre dve godine sam nabavio dva ždrebeta, muško i žensko, a prošle godine sam kupio najpre šest, a onda još 21 konja. Devet kobila se prošle godine oždrebilo, ove godine tri, a treba još devet."

Plaća zakup, nabavio i električnog pastira

Prema rečima našeg sagovornika ova rasa je izuzetno zahvalna za čuvanje i otporna na vremenske neprilike.

"Čuvam ih preko čitave godine na otvorenom. Oni pasu i kada je sneg. Otkopaju kopitom sneg i jedu travu. Ne smeta im hladnoća, niti kiša. Kobile se same ždrebe, ne treba im pomoć veterinara", ističe naš sagovornik.

Iako su brda oko Glogovca zarasla u šiblje i korov, dodao je, meštani se bune kada konji pasu bez njihove dozvole, tako da on plaća zakup.

"Zakupim pet, šest hektara, a nabavio sam 'električnog pastira' koji im ne dozvoljava da izlaze iz ograđenog prostora. Nakupovao sam dosta izolatora i šipki kojima ogradima zemljište koje zakupim i tu pasu. Kad sve popasu, zakupim drugih pet, šest hektara", objasnio je ovaj zaljubljenik u konje.

Potrebna dodatna hrana

On je kazao da, bez obzira što suvoplaninski konji mogu da prežive sami u prirodi, on svojim obezbeđuje dodatnu hranu preko zime. Uglavnom su to bale sena i kukuruz.

"Donosim im povremeno suvi hleb koji kupujem na veliko u pekari. Njega najviše vole. Tako sam ih i dresirao. Kad viknem "Aje" ili "Ajde" svi dođu do mene jer znaju da ću da im dam hleb."

Prema njegovim rečima, uprkos tome što se radi o veoma otpornoj rasi, njegovo krdo je pod nadzorom veterinara. Sva grla su čipovana, a dva puta godišnje veterinari im rade analize krvi.  

"Nameravam da i dalje uvećavam krdo i da ih čuvam kao i do sada. Mogao bi da ih pustim na planinu, kao i ostali, ne bi morao da plaćam zakup za pašu, ali hoću da budu na sigurnom", rekao je suvoplaninski rendžer.

Stojanovićevom krdo suvoplaninskih konja jedino je ne samo na području belopalanačke opštine, već i na području okolnih opština u tom kraju na jugu Srbije. Ostali poludivlji, njih oko 200 su na Suvoj planini tokom čitave godine, a do svojih vlasnika u selima u podnožju planine silaze samo u slučaju ekstremno hladnih dana, kada sami ne mogu da pronađu hranu.