Tri vrste roda Physalis - nazivaju ih jagodom, pradajzom i paprikom

Porodica pomoćnica (Solanaceae), sadrži veliki broj jestivih, korisnih i lekovitih biljaka, kao što su paradajz, paprike, patlidžan, krompir i slično. Od otprilike 2.700 vrsta, česte su u njoj i otrovne biljke pune alkaloida, kao što su dature i crna bunika. Unutar spomenute porodice, po karakterističnom mehurastom ovoju u kojem se razvija okrugli plod, prepoznatljiv je rod Physalis koji obuhvata 80-ak vrsta. Neke su vrste otrovne, a neke imaju jestive plodove. Ovo su jednogodišnje ili višegodišnje zeljaste biljke poreklom iz tropskog i suptropskog pojasa.

Ljoskavac ili divlja paprika

Ljoskavac, divlja paprika (Physalis alkekengi) kod nas je podivljala vrsta, a biljka bez komercijalne vrednosti. Zbog svojih uočljivih crveno-narandžastih lampiona, najčešće se koristi kao ukrasna vrsta po baštama. U Evropu je stigla u 18. veku iz Japana. U našim krajevima ona je jedina vrsta iz roda Physalis koja raste samoniklo. Rasprostranjena je u Evropi, zapadnoj Aziji i severnoj Americi, te jednom posađena dugo raste na istom mestu šireći se novim izdancima korena.

Višegodišnja je zeljasta biljka, slabo razvijene stabljike, naraste samo do 80 cm u visinu. Bledo zeleni sitni cvetovi javljaju se u pazušcima listova. Plod je karakteristična narandžasta bobica u narandžastom lampionu (mehuru). Bobica je slatka i jestiva, dok su lampion i ostatak biljke otrovni. Ali sitna je i nema ih puno na jednoj biljci pa zato nije ekonomski zanimljiva. I sama boja bobice ukazuje na obilni sadržaj karotena i zeaksantina. U kineskom naučnom istraživanju iz tkiva ove biljke izolovani su: steroidi, flavonoidi, fenilpropanoidi, alkaloidi, nukleozidi, terpenoidi, organske kiseline, kumarini i drugo zbog čega su i ekstrakti iste biljke pokazali antiinflamatorno, antitumorsko, antiastmatično, antiparazitsko, antidijabetsko.

Osim fizalina, sadrži vitamin C, limunsku i glikolnu kiselinu. Za fizaline je dokazano da deluju antiinflamatorno, antimikrobno, protivtumorsko. Flavonoidi poseduju antidijabetičko, antiinflamatorno i protivtumorsko delovanje, dok fenilpropanoidi još deluju i antimikrobno. Plod je kvalitetan izvor vitamina A, fenolnih antioksidansa, minerala (P, Ca i Fe), pektina i drugih fitonutrijenata. U istočnom kulinarstvu dodaje se uz mesna jela, salate i u deserte. Preporučljivo je koristiti samo potpuno zrele plodove jer su ukusom najbogatiji.

"Tomatillo" se koristi kao povrće

Meksički paradajz ili tomatiljo (Physalis philadelphica) srodnik je ljoskavca i andske jagode, ali njegovi se plodovi zbog ukusa koriste kao povrće. Jestiva bobica unutar zelenkasto ljubičastog lampiona je krupnija od ljoskavca, samim time i ekonomski zanimljivija. Biljka se uzgaja kao i paradajz, ali joj nije potreban oslonac, niti kidanje zaperaka. Tomatiljo često raste u širinu povijajući bočne grane i tako stvara nove izdanke. Uzgajaju se sorte zelenih, žućkastih i ljubičastih plodova koji se razvijaju u karakterističnom lampionu.

Biljka je otporna na većinu bolesti i štetočina, ali puževi je vole. Svi delovi biljke osim ploda su otrovni. Tkiva biljke sadrže vitamine, minerale, fenole, te fizalin koji karakterizuje rod Physalis (rod cvetnih biljaka u porodici velebilja). U plodu je identifikovano 50-ak isparljivih supstanci (aldehidi, alkoholi, esteri). Nutritivno gledajući, tomatiljo je izvor K, P i Mg. U njemu su najzastupljeniji vitamini B kompleksa. Ima visok sadržaj pektina.

Pretpostavlja se da su ga udomaćili Azteci još 800 g. pre Nove ere. Maje su ga isto poznavali, a oko 1.500-1.600 godine, stiže u Evropu. Oko 1950-ih je stigao u Indiju gde se koristi u nekim tradicionalnim jelima, a danas se uzgaja širom sveta. U nekim delovima se smatra invazivnom vrstom jer lako podivlja. Komercijalno je značajan u nekim državama. U Meksiku se godišnje proizvede oko 750.000 tona. Ovo je jedna od osnovnih sirovina u latino-američkom kulinarstvu i od njega se prave ukusne supe i marinade, te poznate meksičke šalše. Plodovi tamnijih sorti se mogu jesti i sirovi, a svetliji se češće koriste za pravljenje umaka.

Peruanska ili andska jagoda

Physalis peruviana, svetlo je narandžasta bobica koja sazreva unutar krem-smeđkastog ili već mrežastog lampiona. On postaje mrežasti nakon dozrevanja ploda. Ovo voće neki nazivaju i voćem Inka. Poreklom je iz latinske Amerike, ali se danas uzgaja širom sveta. Iako može da raste kao višegodišnja kultura, kod nas se uzgaja kao jednogodišnja jer ne podnosi mraz. U hladnu jesen pokriva se prostirkom za zaštitu.

Među tri spomenute vrste, ova razvija najrazgranatiju stabljiku sa mnoštvom plodova. Biljka u visinu može da naraste do 1,5 m, te se razgrana na sedam i više grana. Zato joj je u uzgoju potreban oslonac. Treba biti oprezan kod sadnje komšijskog povrća jer se pretpostavlja da andska jagoda sadrži fitoncide pa njena blizina ne odgovara svakom povrću. Plod se konzumira kad kompletno sazre. Svi delovi biljke osim njega su otrovni. Sadrži polifenole, te vitamine A, C, B1, B2, B6, B12. Plodovi su slatko-kiselog ukusa i podsećaju na narandže i jagode, ili mango, ananas i papaju. Mogu da se jedu sirovi, mogu se zamrzavati, ili koristiti u voćnim salatama ili čak za kuvanje pekmeza.

Fizalini - prirodno oružje protiv bolesti

Fizalini su steroidni sastojci spomenutog roda Physalis. Za njih je već naučno dokazano antimikrobno i antiparazitsko delovanje. Poznat je i njihov antinarkotički efekt te su ovi sastojci obećavajući kao farmakološki preparati. Kada je još 1969. godine izolovan prvi fizalin A iz vrste Physalis alkekengi var. Franchetii, započela su brojna istraživanja. Već se uveliko analizira njihova upotreba kao antiinflamatorno, antitumorsko, imunoregulatorno, antidijabetičko sredstvo, te delovanje protiv parazita Tripanosome i bakterije Leishmanie. U slučaju limfocitne leukemije fizalini A, B i F su smanjili rast tumorskih ćelija u in vivo istraživanjima. Osim 78 fizalina u rodu Physalis je identifikovano ukupno 380 vitanolida koji se koriste za smanjivanje stresa i bolje raspoloženje.

Iako u istoriji, nije bilo mogućnosti niti znanja za sprovođenje komplikovane farmakološke analize, u narodnoj se medicini stabljika i listovi Physalis angulate koristila za dermatitis, traheitis, hepatitis i reumatizam i to u Kini, Meksiku, Indoneziji, Peruu i Brazilu. Cela biljka Physalis minima je tradicionalno korišćena za giht i urinarne probleme. Plodovi vrste Physalis alkekengi var. Franchetii, poznati pod imenom "Jin-Deng-Long" u Kini, uobičajeno su se koristili za tretiranje nadraženog grla, kašlja, bolnog mokrenja, i deo su Kineske farmakopeje. Čak je i malarija lečena sa spomenutom biljkom.

Biljka koja tako brzo raste, te sadrži tako moćnu grupu aktivnih supstanci - fizaline, s pravom je podvrgnuta brojnim istraživanjima, te će biti uključena u klinička ispitivanja.