Konjarstvo

Konjarstvo

Konj predstavlja životinju od koje je u prošlosti najviše zavisio napredak ljudske civilizacije, pa je imao najveću i najraznovrsniju upotrebu. Ljudi su domestikacijom konja dobili radnu snagu i prevozno sredstvo za osvajanje novih teritorija i brži razvoj. Konj je u početku služio kao hrana, a kad ga je čovek pripitomio, koristio ga je kao transportnu životinju, od kobiljeg mleka pravio kumis, a od kože odeću i obuću. Ratovi, transport, komunikacija i poljoprivredni radovi potpuno su zavisili od konja. Ipak, uloga konja danas se jako izmenila. Tako je danas sve popularnija upotreba konja u sportske svrhe, kao i za rekreacijsko jahanje, a konj je postao luksuz.

Reprodukcija konja 

Nakon mladalačke uspavanosti polnog sistema, sledi razdoblje puberteta u kojoj se celi polni sistem aktivira. Polnu zrelost konji dostižu u dobu od 12 do 18 meseci, a manifestuje se razvojem polnih organa i sekundarnih polnih oznaka. Vremensko razdoblje između dva uzastopna estrusa naziva se polni ciklus, a kod kobila traje 21 dan s mogućim varijacijama. Kao i kod drugih sisara i kod konja polni ciklus se sastoji od 5 faza, od kojih je za uzgajivača najznačajnija faza estrusa. Prilikom estrusa kobila je spremna primiti mužjaka i biti oplođena. Kod kobila estrus traje 5 do 6 dana, a ovulacija se javlja 24 do 36 sati pre prestanka spoljnih znakova teranja. Estrus kod kobila može se prepoznati po nemiru kobila, razdražljivosti, dizanju repa, učestalom uriniranju, sluzenju i ritmičnom razmicanju stidnih usana. Pripust konja obavlja se kada kobile i pastuvi postignu pripusnu zrelost. Tako je pripusna zrelost hladnokrvnjaka u dobu od 2 do 3 godine, a toplokrvnjaka 3 do 4 godine. U prirodnim uslovima pastuv pronalazi kobilu koja je u estrusu, pa je tada oplođuje u više navrata. Osim toga u uzgajalištima se koristi i pripust „iz ruke“ gde je manja verovatnoća ozleđivanja pastuva i kobila. Gravidnost kobila traje 11 meseci ili između 330 do 340 dana. Tad dolazi do anatomskih, fizioloških i psiholoških promena kod kobila. One postaju mirnije, tromije, imaju bolji apetit i odbijaju pastuve.

Ishrana konja

Konji prema anatomiji digestivnog sistema pripadaju grupi biljojeda nepreživara. Tokom evolucije njihova ishrana se bazirala na ispaši, ali je čovek nakon domestifikacija u njihovu ishranu uveo i druga krmiva. Za razliku od preživara koji imaju mikrobiološku razgradnju voluminozne hrane u predželudcima, konji mikrobiološku aktivnost imaju u slepom crevu. Zbog toga konji mogu razgrađivati celulozu ali je iskorištenje hranjivih materije manja nego kod preživara jer je razgradnja celuloze na kraju digestivnog sistema. U ishrani konja najveću vrednost ima paša i livadske trave kao engleski ljulj, crvena vlasulja, prava livadarka, lisičji rep, ježevica, mačji repak, italijanski i francuski ljulj i druge trave. Od leguminoza konji najviše konzumiraju lucerku, grašak, grahoricu i crvenu detelinu. Od suvih voluminoznih krmiva, u ishrani konja dolazi u obzir samo kvalitetno seno (livadsko, seno lucerke i deteline). Konjima se zavisno od namene i rase, daju ipak manje količine silaže, najviše 10 kg/dan, uz postupno privikavanje. Prevelike količine vlakana u ishrani konja usporavaju varenje što može dovesti do opstipacije (začepljenja) creva ili proširenja želudca, pa se na taj način snižava i energetska komponenta u obroku. Premalo vlakana dovodi do abnormalnog vrenja u želudcu i proliva. Od ugljenohidratnih koncentrovanih krmiva kao što su pšenica, zob, kukuruz, ječam, sirak i heljda, konji najviše konzumiraju pšenične mekinje i zob, koje je najomiljenije krmivo konja. Kukuruz i pšenica se ređe koriste u ishrani konja. Od belančevinastih koncentrovanih krmiva biljnog porekla koriste se uljane pogače i sačme, semenje uljarica i zrno leguminoza.

Smeštaj konja

Današnji moderni način držanja konja pokušava imitirati prirodne uslove, u kojima su konji živeli hiljadama godina. Sam smeštaj i način držanja ima jedan od najvećih uticaja na psihofizičko stanje konja. Zbog značaja dobrobiti konja, stočari sve manje drže konje na vezu, pa im omogućavaju kretanje na što većim površinama. Smeštaj bi konju trebao pružiti mogućnost slobodnog kretanja, slobodno uzimanje hrane i vode, nesmetan odmor kao i socijalni, vizualni i mirisni kontakt s drugim konjima. Konje možemo držati na više načina, ali osnovna podela je samostalno ili grupno držanje. Samostalno držanje možemo sprovoditi držanjem konja na vezu ili u samostalnim boksovima, a primenjuje se u zatvorenim objektima. Ovaj način držanja konja čoveku pruža lakšu dostupnost konju, lakši nadzor i kontrolu konzumacije hrane pojedinog konja. Grupno držanje se može sprovoditi u zatvorenim, poluotvorenim i otvorenim objektima s ili bez ispusta. Pri ovom načinu, držanja čoveku je otežana kontrola i nadzor konja, ali su prednosti u boljoj psihičkoj uravnoteženosti konja, koordinaciji, jačanju imuniteta i razvijanju socijalnih sposobnosti.

Upotreba konja

Danas je držanje i uzgajanje konja postalo luksuz, stoga samo određeni pojedinci mogu sebi priuštiti veći uzgoj konja. Prestankom upotrebe konja, kao radne i transportne snage, počeli su se koristiti u jahaće i sportske svrhe. Danas u konjičkom sportu razlikujemo više disciplina, od kojih su najpopularnije olimpijske discipline: prepone, dresurno jahanje i military. Pod ostalim disciplinama imamo: kasačke, zaprežne i galopske trke, polo, endurance, voltažiranje, wester jahanje itd. Jahanje konja osim u sportu, ima veliku korist i u lečenju. Jahanje se pokazalo kao vrlo korisna terapija u lečenju dece s poteškoćama u razvoju, osoba s motoričkim poremećajima i osoba s psihičkim i emocionalnim poteškoćama. Terapijsko jahanje se pokazalo kao terapija koja znatno poboljšava rehabilitaciju i kvalitet života osoba s zdravstvenim poteškoćama. Upravo iz tih razloga sve je veći broj ergela koje kao jednu od svojih usluga pružaju i terapijsko jahanje.

Takođe, povećava se upotreba konja u proizvodnji konjskog mesa i kobiljeg mleka, a potražnja za konjskim mesom u zapadnoj Evropi kontinuirano raste. Iako nema rasa konja namenjenih isključivo proizvodnji mesa, teške hladnokrvne rase najprikladnije su za ovu vrstu proizvodnje. Zbog svojih organoleptičkih svojstava i hemijskog sastava konjsko meso je pogodno za ljudski ishranu. Osim konjskog mesa, tržištu postaje sve zanimljivije i kobilje mleko. Toplokrvne kobile u laktaciji proizvedu do 2100 kg mleka, hladnokrvne do 2600 kg, a poniji do 1700 kg. Kobila je sposobna u proseku dati od 15 do 20 litara mleka dnevno u 358 dana laktacije, a rekorderke su dale i po 30 litara dnevno.  Pokazalo se da je kobilje mleko po svom hemijskom sastavu i hranjivim svojstvima vrlo pogodno za ljudsku ishranu, pa postoje mogućnosti njegove prerade u kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji. Najvažnije svojstvo ovog mleka je da ima nizak udeo mlečne masti, ali i visok udeo višestruko nezasićenih masnih kiselina (čak do 28%), od kojih se sintetišu omega-6 i omega-3 masne kiseline.

Rase konja

Konji i magarci, te njihovi mešanci, mule i mazge, pripadaju porodici Equidea, redu neparnoprstaša Perissodactyla, odnosno kopitara Ungulata. Pretpostavlja se da danas postoji oko pet stotina rasa konja. Prema pogrešnoj pretpostavci da je krv jedini nosilac naslednih svojstava, u konjarstvu su se zadržali nazivi punokrvni, čistokrvni, toplokrvni i hladnokrvni konji. Naziv punokrvni konji se prvo koristio za rase arapskog i berberskog konja koje imaju potpuno čistu krvnu liniju. Kasnije se ovaj naziv počeo koristiti i za engleskog čistokrvnog konja. Nalaze se u rodoslovlju gotovo svih postojećih konja. Čistokrvni konji su konji koji se dugi niz godina uzgajaju u čistoj krvi, to jeste, bez mešanja sa drugim rasama. Toplokrvni ili orijentalni konji su laki istočnjački konji koji imaju sportski jahaći karakter. Glava im je finija i manja, vrat mišićav, tanak i dugačak, a noge tanke i duge. Temperamentni su i inteligentni i koriste se u raznim sportskim konjičkim disciplinama. Znatno su manji od hladnokrvnih konja, ali su puno življi. Hladnokrvni konji (okcidentalni) su konji teške građe. Flegmatičnog su temperamenta, vrlo mirni i velike vučne snage. U početku su se koristili kao sirova snaga u poljoprivrednim i šumarskim radovima. To su konji grublje glave, velikog, debelog i širokog vrata, sa kraćim nogama sa izraženim dlakama oko kopita. Imaju vrlo snažnu muskulaturu, široke grudi i leđa, i često rascepljene sapi. Rase konja delimo i na male konje koje odlikuje manji okvir konja, a koriste se u brdskim krajevima kao radna snaga ili danas kao zabava i za jahanje. Poni konji su konji visine u grebenu do 120 cm i odlikuje ih živahnost, kao i siguran i stabilan korak. 

Bolesti konja

Osnovna podela bolesti konja je na zarazne, parazitne, genetski predispozicionirane i metaboličke bolesti. Genetski predispozicionirane bolesti delimo na bolesti vezane za hromozome, bolesti vezane za jedan gen (monogenetske) i bolesti vezane za više gena (poligenetske). Ove bolesti najređe se javljaju, ali njihovo uočavanje posebno je važno pri uzgojnom radu i selekciji konja. Neke od genetskih bolesti konja su X monosomija, hiperkalcemijska periodična paraliza, mioklonus, lateralno iščašenje patele, osteohondroza, neonatalna izoeritroliza i druge. Puno češće se javljaju zarazne i parazitne bolesti. Najčešće zarazne bolesti su bedrenica, leptospiroza, influenca konja, ždrebećak, tetanus, sakagija, rinopneumonitis konja te infektivna anemija kopitara (IAK). Upravo IAK predstavlja najveći problem jer se bolest ne leči, a sve životinje kod kojih je test pozitivan neškodljivo se uklanjaju. Serološka pretraga krvi na IAK se sprovodi dva puta kod konja koji se koriste za proizvodnju bioloških preparata i semena za veštačko osemenjivanje ili jednom godišnje u ergelama, konjušnicama, sportskim društvima kao i u štalama brojnijim od deset konja. Od parazitarnih bolesti najčešće konji obolevaju od strongiloze, gastrofiloze, piroplazmoze, durine i oksiuroze. Metaboličke bolesti često se javljaju zbog lošeg menadžmenta u uzgoju konja. Tu se najčešće javljaju bolesti poput kolika, ikterus, bolesti jetre, trovanje biljkama, praznična bolest konja i druge.

Literatura :

  • G.Kralik i sur. – Zootehnika (PFOS, 2011)
  • V.Herić – Početnica za uzgajivače konja (2004)
  • A.Ivanković – Konjogojstvo (Hrvatsko agronomsko društvo, 2004)

Baza stočarstva - Tekstovi