Ovčarstvo

Ovčarstvo

Ovčarstvo je grana stočarstva koja je izrazito rasprostranjena pa se stoga ovce mogu naći na svim kontinentima osim Antartika. Važnost ovčarstva varira od zemlje do zemlje. Ovce su dosta zastupljene i važne u siromašnim zemljama s ekstenzivnom poljoprivredom, ali i u ekonomski razvijenijim zemljama. Ovca kao i govedo i koza pripada u grupu preživara, pa su joj glavne karakteristike skromnost, izdržljivost, otpornost, i mogućnost upotrebe za različite proizvodne svrhe. Ovce konzumiraju nisko kvalitetna voluminozna krmiva pa ih pretvaraju u visoko kvalitetne proizvode poput mesa, mleka, vune i krzna.

Reprodukcija ovaca

Kao i u drugim granama stočarstva, tako je i u ovčarstvu reprodukcija najbitniji segment gajenja, pa bez redovne i fiziološke reprodukcije nema nikakve proizvodnje. Polna zrelost ovaca varira od rase do rase, pa se tako kod ranozrelih pojavljuje sa 6 do 7 meseci starosti, a kod kasnozrelih 10 do 12 meseci. Treba napomenuti da polna zrelost kod ovaca puno više zavisi od telesne mase nego od uzrasta, stoga se polna žar može pojaviti kod jagnjadi kada dostignu masu od 28 do 30 kg. Polni ciklus kod ovaca traje prosečno 17 dana dok estrus traje oko 27 sati. Većina ovaca je sezonski poliestrična što znači da se pare u određeno godišnje doba. Svaki estrus popraćen je i ovulacijom kao i spoljnim znakovima koji se kod ovaca odlikuju nemirom, smanjenim apetitom, skakanjem na druge ovce, češćim mokrenjem i drugim simptomima. Takođe zbog moguće pojave „tihog teranja“ važno je u stadu imati ovnove „probače“ koji će otkriti ovce u estrusu. Pre pripusne sezone od velike važnosti je priprema životinja za pripust, kako ovaca tako i ovnova. Priprema prvenstveno podrazumijeva povećanje mase životinje i popravljanje kondicije koja se postiže poboljšanom ishranom ili „flushing“ metoda. Počinje se provoditi 2 do 4 nedelje pre pripusta, a ishrana se povećava u kvantitativnom i kvalitativnom smislu. Ovakvim načinom pripreme poboljšava se kondicija životinja, povećan je broj ovuliranih jajnih stanica, manja je embrionalna smrtnost, veći je stepen koncepcija pa je potomstvo razvijenije i vitalnije. Takođe, pre pripusne sezone vrši se odabir ovaca i ovnova za pripust jer se samo iznadprosečne jedinke koriste za daljni uzgoj. Odabir se vrši na bazi spoljnog izgleda, porekla, prema vlastitoj proizvodnji (performans test) i po potomstvu (progeni test). Pripust ovaca koji se najviše koristi je divlji skok ili slobodno parenje, ali danas se sve više počinje koristit mnogo bolji i sigurniji način, a to je skok iz ruke. Nakon pripusta ako dođe do oplodnje nastupa faza graviditeta koja kod ovaca traje oko 150 dana. 

Ishrana ovaca

Ishrana treba biti organizovana tako da omogućava maksimalnu proizvodnju, dobru iskoristivost hranjivih materija i osigura ekonomičnu proizvodnju. Ovce su pašne životinje stoga ja paša najpovoljnije krmivo u ishrani ovaca, a u ekonomskom smislu je i najjeftinije. Što je udeo paše u obroku veći to su troškovi ishrane niži.

Ovce u proseku dnevno pojedu od 5 do 10 kg paše, pa se kod nas većinom napasuju na prirodnim pašnjacima, dok je korištenje pregona retko. Tokom nepovoljnih vremenskih uslova i zime seno je standardno krmivo u ishrani ovaca. Najbolje je leguminozno seno bogato belančevinama, i ono ima prednost u odnosu na livadsko. Rano pokošeni kukuruz, sirak i druge žitarice poput ječma, zobi ili pšenice, takođe mogu biti sastavni deo obroka ovaca tokom zime. U ishrani ovaca mogu se koristiti i druga krmiva kao stočni grašak i krompir. Ishrana ovaca, vrsta krmiva i količina istih, zavise od kategorije i faze proizvodnje kojoj ovca pripada. Tako gravidne ovce troše velike količine energije i zahtevaju visoko vredna krmiva koja moraju biti lakosvarljiva i bogata ugljenim hidratima, mineralima i vitaminima. Energetske potrebe ovaca tokom laktacije su visoke a zbog sporog porasta apetita dolazi do gubitka telesne mase. Zato ishrana ovaca u laktaciji treba biti ad libitum. Ishrana ovaca pre pripusta je poželjna i dosta zavisi od tjelesne kondicije ovaca. Ovce lošije kondicije se mogu pripremiti za parenje povećanjem udela energije u obroku za 40% u odnosu na uzdržne potrebe i to oko 3 nedelje pre pripusta. Najčešća krmiva su paša mladih sočnih trava uz dodatak čvrstih krmiva. Takođe od velike važnosti je ishrana jagnjadi. Tako se navodi da ishrana gravidnih ovaca, kao i ishrana jagnjadi u prvim nedeljama života, više utiče na završnu masu i postizanje telesne zrelosti nego ishrana u kasnijim fazama. U ishrani jagnjadi tako razlikujemo ishranu kolostrumom, sisanje, ishranu nakon odbitka i ishranu pri uzgoju rasplodnog podmlatka.  

Proizvodnja mesa ovaca

Meso je najvažniji ovčji proizvod, te se u ovčarskoj proizvodnji većina dohotka ostvaruje putem ovčjeg ili jagnjećeg mesa. Danas se proizvodnja jagnjećeg mesa vrši uz različite tehnologije, od pašnog tova zajedno s ovcama do intenzivnog tova u tovilištima. Meso mlađih kategorija ovaca je svjetlije te ima malo loja, dok meso starijih ovaca ima tamniju boju, te specifični miris i ukus. Ovčje meso na tržištu dolazi kao mlada jagnjetina, jagnjetina i ovčetina. Mlada jagnjetina dobije se klanjem jagnjadi koja još sisa starosti od 3 nedelje do 3 meseca, a težine od 5 do 15 kg. Randman takve jagnjadi je od 56 do 60%. Jagnjetina se dobije klanjem jagnjadi od 3 do 9 meseci, težine do 25 kg i randmanom 48 do 54%. Ovčetina se dobije klanjem ovnova i ovaca starijih od 9 meseci, pri čemu muška grla prethodno moraju biti kastrirana. Najviše korištena vrsta ovčjeg mesa u regiji je jagnjetina. Osnovni parametri procene tovnosti su prirast, randman, te merenje površinske i bubrežne masti. Prirast jagnjadi kreće se od 200 do 300 g, dok se randman kreće od 40 do 65%. Na mesnatost i tov utiču brojni faktori a među najvažnijih su rasa, pol, ishrana, klimatski uslovi, porodna masa i drugo. U današnjoj proizvodnji mesa većinom se koriste mesne rase ovaca. Tipovi rasa za proizvodnju mesa nastali su u Engleskoj. To su rano zrele rase sa izraženom mesnatosti, tovnom sposobnosti i velikim telesnim okvirom. Najpoznatiji predstavnici su suffolk rasa, texel, hampshire, dorset horn, columbia i mnoge druge rase. Telesna masa ovnova je preko 100 kg, a ovaca od 60 do 70 kg, dok im je plodnost od 100 do 200%.  

Proizvodnja mleka ovce

Mleko je važan proizvod ovaca, a najčešće se koristi u obliku sira, dok se sirovo retko konzumira. Ovčje mleko je i ekonomski važan proizvod posebno u zemljama Sredozemlja (Turska, Italija, Francuska, Grčka, Portugal). Mediteran proizvodi oko 2/3 ukupne svetske proizvodnje ovčjeg mleka. Najveći deo mleka se prerađuje u ovčji sir, od kojih su najpoznatiji Roquefort, Fetta, Fiore Sardo. Ovčje mleko spada u kazeinska mleka, pa ga sadrži oko 75%. Upravo zbog toga ovo mleko je odlično za preradu u sireve i ostale mlečne proizvode. Rase za proizvodnju mleka razlikuju se u morfološkom i fiziološkom pogledu. Tipični predstavnici su istočnofrizijska ovca, awasi rasa, sardinijska ovca i grčka hios ovca. Ove rase odlikuje bolje razvijen stražnji deo tela, te dobro razvijeno i izraženo vime. Laktacija kod mlečnih rasa traje prosečno 200 dana, a prosečno daju 500 do 600 litara mleka. Na proizvodnju mleka utiče rasa, ishrana, starost, nega, telesna masa, broj jagnjadi, zdravstvena zaštita i drugo. Starenjem ovce, povećava se mlečnost sve do 5. i 6. godine, a zatim opada. Na mlečnost utiče i telesna masa. Tako veće ovce imaju veći metabolički kapacitet i veći obujam mlečne žlezde. Takođe i broj jagnjadi u leglu deluje na mlečnost. Ovce koje su ojagnjile dvojke, daju tokom laktacije i do 40% više mleka. Važno je spomenuti da je porodna težina jagnjeta i njegov kasniji prirast usko vezan za mlečnost ovce.

Proizvodnja vune

Ovce su po vuni jedinstvene i na prvi pogled prepoznatljive. Vuna je karakterističan proizvod ovaca ali je i njena ekonomska važnost varijabilna i razlikuje se od države do države. Vuna je ne tako davno bila i glavni proizvod ovaca, ali veća potražnja za jagnjetinom i sintetička vlakna dovela su do pada važnosti ovog ovčijeg proizvoda. Rase ovaca za proizvodnju vune imaju dobro razvijen skelet i kožu, dok je mišićno tkivo slabo razvijeno. Ove rase odlikuju se dobrom kvalitetom i prinosom vune. Prosečna debljina vunskog vlakna je manja od 20 do 25 mikrometara. Vunska vlakna su ujednačene dužine i odgovarajuće kovrdžavosti s nešto više masnoće. Ovce su obrasle vunom po čitavom telu, osim donjih delova nogu i njuške. Gustina vunskih vlakana je velika i na jednom kvadratnom centimetru kože izraste 4000 do 10 000 vlakana, što je 4 do 5 puta više nego kod ovaca s grubim runom. Dužina pramenova se kreće od 4 do 10 centimetara. Kvalitet vune može se oceniti na bazi njegove gustine, obraslosti tela vunom, ujednačenosti runa, a pri tehnološkoj preradi vune veliku ulogu igraju njena fizičko-tehnološka svojstva u koja ubrajamo talasastost, finoću, dužinu i visinu vlakana, jačinu, elastičnost, gipkost, sjaj, higroskopnost, toplotu i boju. Osim ovih svojstava važan je i randman vune. Pod randmanom vune podrazumevamo količinu oprane i očišćene vune od jednog ošišanog runa, uz dopušteni udeo vlage od 15 do 17%. Randman vune kreće se od 30% kod visoko finih tipova merina do 70% kod pramenke. Najpoznatije rase za proizvodnju finog runa su rambuje, nemački, američki, australijski i arl merino. 

Intenzivna selekcija i planski uzgoj ovaca omogućio je stvaranje rasa koje su specijalizovane za proizvodnju kože i krzna, a jedna od najpoznatijih rasa je karakul koja je nastala na području Azije, ali se danas raširila u zemlje bivšeg SSSR-a, Južnu Afriku, SAD, Francusku i Rumuniju.

Smeštaj i načini gajenja ovaca

Ovce su prilagodljive i skromne životinje, ali su osetljive na nepovoljne uslove smeštaja u zatvorenom prostoru. Ovce vrlo teško podnose visoku vlažnost u objektima, a upravo je takav vazduh često u objektima koji su prenatrpani i bez odgovarajuće ventilacije. Visoka temperatura s visokom vlažnosti stvara idealne uslove za razvoj nepoželjnih mikroorganizama, a samim tim i razvoj bolesti. Dnevne promene temperature veće od 10°C izazivaju veću smrtnost jagnjadi. Nepovoljne uslove u objektu stvara loša ventilacija, vlažna stelja i neodgovarajuća oprema za hranjenje. Kapacitet objekta treba da odgovara broju ovaca koje želimo uzgajati. Prenatrpanost objekta dovešće do veće vlažnosti u objektu, bržeg razvoja i prenošenja bolesti, smanjenja hranidbenog prostora i manje proizvodnosti ovaca. Pri odabiru lokacije za gradnju ovčarnika trebamo gledati da je objekt blizu površina za proizvodnju hrane, da je mesto ocedito i suvo, zaštićeno od vetrova i promaje, da je najmanje 100 m udaljen od puteva i drugih izvora buke kao da je zemljište pogodno za izgradnju objekata sa svim priključcima. Optimalna temperatura u objektima trebala bi biti od 6 do 18 °C, a vlažnost 75%. Dopušteni sadržaji štetnih gasova kreću se za ugljen dioksid u litri vazduha od 0,035%, ugljen monoksid 0,003%, a sumporvodonik 0,002%. Ventilacija zimi trebala bi biti oko 30 m3 na sat po grlu, a leti i do 120 m3 na sat po grlu. U ovčarniku bi trebalo biti dovoljno prostora za ovce. Tako bi trebalo osigurati 1,5 m2 po ovci  i to 1,2 m2 za odraslu ovcu, 0,15 m2 za jagnje i 0,15 m2 za jagnje izdvojeno u boksu.

Ovce se uzgajaju na različite načine što prvenstveno zavisi o cilju proizvodnje kao i razvijenosti i zastupljenosti ovčarstva u ukupnoj stočarskoj proizvodnji zemlje. Tako se ovce uzgajaju na ekstenzivni, poluintenzivni i intenzivni način. Ekstenzivni sistem podrazumijeva uzgoj ovaca malih proizvodnih mogućnosti s malim ulaganjima i niskim proizvodnim rezultatima. Sprovodi se u područjima i na zemljištima na kojima se ne mogu obavljati druge grane poljoprivredne proizvodnje. To su brdsko-planinska i aridna područja. Osim toga karakteriše ga mali broj ovaca po jedinici površine. Obično 1 ovca dolazi na 1 do 10 ha pašnjaka. Ovce veći deo godine provode na paši. Zimska ishrana bazira se isključivo na senu retko na malim količinama koncentrovanih krmiva. Zbog nepovoljnih uslova držanja, nege i ishrane taj sistem podrazumijeva uzgoj autohtonih rasa, rasa koje su upravo gajene u takvim uslovima. Poluintenzivan sistem podrazumijeva držanje ovaca na paši u vreme vegetacije, a tokom zime ovce se hrane kvalitetnim senom i koncentriranim krmivima. Na 1 h površine ide 5 do 8 ovaca. Intenzivan sistem proizvodnje karakteriše specijalizacija proizvodnje. Velika su ulaganja u nabavu kvalitetnog stada, objekte, mehanizaciju, opremu i krmnu bazu. Budući da su u ovoj proizvodnji velika ulaganja to podrazumijeva postizanje visoke cene ovčjih proizvoda da bi se pokrili nastali troškovi. Proizvodnja se zasniva na visoko produktivnim rasama i njihovim melezima ako se radi o proizvodnji mesa, odnosno na visokoproduktivnim rasama kada je proizvod mleko. Da bi se ta proizvodnja mogla normalno odvijati, potrebno je osigurati kvalitetnu voluminoznu i koncentriranu hranu. U razdoblju vegetacije potrebno je dovoljno kvalitetne sočne voluminozne krme, tj. paše, a zimi su potrebne dovoljne količine kvalitetnog sena, po mogućnosti kvalitetne i zdrave senaže kao i dovoljne količine koncentrovanih krmiva.

Rase ovaca

Ovce, kao i koze, pripadaju porodici šupljorožaca ili Bovidea. Ovce (Ovinae) potiču od divljih oblika ovaca, a to su muflon i argali ovca. Prema arheološkim istraživanjima pretpostavlja se da su ovce, kao i koze, pripitomljene u mlađem kamenom dobu ili neolitu. Domestifikacija ovaca odigrala se na području jugozapadne Azije oko 9000 godina pre Hrista. Samim pripitomljavanjem došlo je do mnogih promena kako u ponašanju ovaca, tako i u morfološkim i fiziološkim karakteristikama. Morfološke promene se vide u smanjenju rogatosti današnjih ovaca u poređenju s njihovim precima, zatim, promena dlake u vunu, promena boje vune, povećanje površine kože i drugo. Od fizioloških promena najvažnije su reprodukcija i plodnost, tako su današnje domaće ovce poliestrične, za razliku od divljih monoestričnih. Dolazi i do povećanja mlečnosti, mesnatosti i ranozrelosti. Takođe intenzivnim čovekovim utiecajem i selekcijom na tačno određena svojstva nastaju rase koje su specijalizovane za proizvodnju mesa, mleka, vune, krzna ili kombinovanih svojstava.

Literatura :

  • G.Kralik i sur. – Zootehnika (SJJSOS, 2011)
  • B.Mioč i sur. – Ovčarstvo (Hrvatska mljekarska udruga, 2007)

Baza stočarstva - Tekstovi