Živinarstvo

Živinarstvo

Pod živinarstvom prvenstveno podrazumevamo uzgoj kokoši, ćurki, gusaka i pataka. Od živine se dobijaju izuzetno kvalitetne glavne namirnice poput jaja i mesa, ali uz njih tu su i sporedni proizvodi poput stajnjaka i perja. Organizam živine veliki je prerađivač hranjivih sastojaka krmiva u jaja i meso. Kokoši nosilje žive mase 2,2 kg, koja godišnje proizvede 290 jaja, izluči iz svog organizma 17,9 kg jajne mase, pri čemu utroši oko 4 kg smese. Za vrlo kratko vreme pomladak živine spreman je za klanje. Savremeni hibridi postižu već za 5 do 6 nedelja starosti živu masu od 1,9 do 2,4 kg, uz odličnu konverziju od 1,8 do 2 kg po kilogramu prirasta. Ćurići su pogodni za klanje već sa 12 do 16 nedelja, kad dostignu živu masu od 4,7 do 6,5 kg, pačići sa 7 do 8 meseci, s masom 3 do 3,5 kg, a guščići s 10 do 12 nedelja i masom od 4 do 6,5 kg. Meso živine ima veću nutritivnu vrednost od mesa ostalih domaćih životinja zbog većeg udela esencijalnih aminokiselina i manjeg udela vezivnog tkiva. Razlikujemo živina s belim mesom (kokoši, ćurke) i živina s tamnim mesom (patka, guska). Od sporednih proizvoda koristi se perje i paperje živine u izradi posteljina, odeće i ukrasnih predmeta. Najviše se ceni perje gusaka, zatim pataka i ostalih vrsta živine. Perje se, zajedno s ostalim otpadcima pri klanju, kao što su krv i iznutrice, može prerađivati u vredno belančevinasto krmivo. Stajnjak živine sadrži više azota, kalijuma, natrijuma i drugih hemijskih elemenata koji su važni za rast biljaka pa se zbog toga koristi u povrtarstvu i cvećarstvu.

Ishrana živine

Zbog specifične građe i funkcije digestivnog sistema živine, ishrana se razlikuje od drugih životinja pa se kod živine većinom koriste kvalitetna koncentrovana krmiva. Živina vari ugljene hidrate gotovo preko 90% , a belančevine i masti između 80 i 90%. Zahvaljujući velikoj efikasnosti iskorištenja hrane rast živine je vrlo intenzivan. Tako brojleri za 1,8 do 1,9 kilograma hrane proizvedu 1 kilogram žive mase u dobu već od 35 dana. Pilići nakon 6 nedelja tova povećaju živu masu u odnosu na prvi dan života, čak 55 puta. Od krmiva koja se upotrebljavaju u ishrani živine najzastupljenije su žitarice. One predstavljaju veliki izvor energije a prema važnosti u ishrani živine, redosled im je sledeći: kukuruz, pšenica, ječam, raž i zob. Kod nas najbitnija žitarica je kukuruz, koji je energetski vrlo vredan, ukusan je, živina ga rado konzumira a povoljno deluje na pigmentaciju kože kod pilića i žumanca u jajetu. Druge žitarice poput pšenice i ječma kao i zobi su manje energetske vrednosti i svarljivosti od kukuruza. Ječam povoljno deluje na kvalitetu mesa. Zob se dodaje u smese u slučajevima kada želimo smanjiti energetsku vrednost obroka kao i radi sprečavanja pojave kanibalizma. Od belančevinastih krmiva biljnog porekla najkvalitetnija je soja, zbog toga se u ishrani živine vrlo često koristi sojina pogača, koja se može zameniti suncokretovom pogačom ili sačmom. Može se koristiti i kukuruzni gluten, koji sadrži od 40 do 45% sirovih belančevina. Krmne smese proizvode se i stavljaju na tržište kao potpune krmne smese i dopunske krmne smese. Potpune krmne smese su:

  • Početna krmna smesa za tov pilića I ( do 4 nedelje)
  • Krmna smesa za tov pilića u rastu II (5 – 7 nedelja)
  • Završna krmna smesa za tov pilića III ( 5 dana pre klanja, bez kokcidiostatika)
  • Krmna smesa za pomladak živine za priplod I
  • Krmna smesa za pomladak živine za priplod II
  • Krmna smesa za pomladak živine za priplod III
  • Krmna smesa za konzumne nosilje
  • Krmna smesa za rasplodne nosilje I
  • Krmna smesa za rasplodne nosilje II
  • Početna krmna smesa za ćuriće (do 4 nedelje)
  • Smesa za ćuriće u rastu i tovu I (5 – 8 nedelja)
  • Smesa za ćuriće u rastu i tovu II (9 – 12 nedelja)
  • Krmna smesa za ćuriće u tovu I ( 13 – 16 nedelja)
  •  Krmna smesa za ćuriće u tovu II ( od 17-tog nedelje do kraja tova)
  • Krmna smesa za uzgoj ćurića (od 13 nedelja do nosivosti)
  • Krmna smesa za ćurke nosilje
  • Krmna smesa za uzgoj i tov pačića ( do 3 nedelje)
  • Krmna smesa za tov pačića ( 4 – 8 nedelja)
  • Krmna smesa za uzgoj pataka ( 4 – 20 nedelja)
  • Krmna smesa za patke nosilje
  • Dopunske krmne smese:
  • Dopunska krmna smesa za uzgoj i tov pilića
  • Dopunska krmna smesa za nosilje

Ishrana nosilja za konzumna i rasplodna jaja je vrlo slična, osim što nosilje za rasplodna jaja trebaju više vitamina i mikroelemenata. Bitan faktor u proizvodnji jaja je režim ishrane kako u uzgoju jedinke tako i u početku proizvodnje jaja. Jedinke kod kojih je bio izražen smanjeni apetit u uzgoju, zaostaju u razvoju telesne mase, a nakon što postignu vrhunac krive u proizvodnji jaja, pokazuju brzi pad nosivosti za 5-8%. Tu se vidi da nepravilna ishrana piladi tokom porasta utiče na kasniju proizvodnju jaja. Zbog toga je bitan unos energije u obliku određene količine smese koja osigurava uzdržne potrebe, rast, kao i stvaranje određenih rezervi energije u obliku taloženja masti. Konzumacija hrane zavisi od telesne mase, temperature okoline, nivou energije kao i izbalansiranosti smese kojom se hrane. Ishrana nosilja za proizvodnju konzumnih jaja sprovodi se prema normativima kompanija čije hibride koristimo, a posebna se pažnja poklanja u prvim nedeljama nesivnost, to jest, u vreme postizanja polne i telesne zrelosti kokoši. Ishrana tovnih pilića bazira se na tri smese koje se razlikuju u koncentraciji hranjivih materije, a primenjuje se ad libitum ishrana. Ishrana ćurića obavlja se putem određenih smesa što opet zavisi o nameni i vrsti gajenja. Krmne smese za ćurke sadrže više belančevina i određenih aminokiselina, zatim selena, biotina, kolina, kao i vitamina A, D i E od krmnih smesa za piliće. Guske se u intenzivnom uzgoju, u prve četiri nedelje hrane početnom smesom s 20 do 22% belančevina i to od 5 do 12-16 nedelje, a do klanja se hrane završnom smesom s 15-16% belančevina. Guske nosilje hrane se smesom koja sadrži 15-16% belančevina, dok se program proizvodnje guščje jetre sprovodi intenzivnim uzgojem gusaka do 12 nedelja, a zatim se primenjuje prisilno hranjenje u cilju izazivanja masne degeneracije jetre. U držanju pataka koristi se ekstenzivni, poluintenzivni i intenzivni uzgoj pa se prema tome prilagođava i način ishrane. U ekstenzivnom načinu patke se drže na otvorenom i tamo pronalaze većinu hrane. U poluintenzivnom uzgoju kombinuje se držanje u objektima i na ispustima gde se hrane kombinovano krmnim smesama i zelenom masom. U intenzivnom uzgoju patke se drže u kontrolisanim uslovima i hrane se samo krmnim smesama po volji.

Razmnožavanje živine

Sve vrste živine razmnožavaju se pomoću jaja. Da bi se iz jajeta razvio zametak, jaja moraju biti oplođena. U živinarstvu razlikujemo proizvodnju konzumnih jaja koja nisu oplođena i uzgoj rasplodnog jata čija su jaja oplođena. Kokoši maksimum u proizvodnji jaja postižu u prvoj godini proizvodnje, a zatim se nosivost smanjuje za 20-30% u drugoj godini i za 31-45% u trećoj godini. Zbog toga se u intenzivnoj proizvodnji nosilje koriste jedu godinu. Slična je situacija i kod ćurki i pataka, dok kod gusaka nosivost raste sa starosti. Guske se zbog toga u proizvodnji koriste 3 do 5 godina. Polna zrelost ženske živine vezana je za nosivost, a muške uz početak rasplodne eksploatacije, a nastupa različito s obzirom na vrstu živine. Polna zrelost lakih tipova kokoši nastupa sa 4,5 do 5 meseci starosti, a teških tipova sa 5,5 do 6 meseci. Kod ćurki, polna zrelost lakih tipova nastupa sa 7,5 do 8 meseci starosti, a teških tipova 8 do 8,5 meseci. Guske polnu zrelost postižu sa 9 do 10 meseci starosti, a patke sa 5 do 6 meseci. Bitni faktori koji utiču na kvalitet i količinu rasplodnih jaja su: odnos mužjaka i ženki, zdravlje jata, tretiranje protiv zaraznih bolesti, starost jata, raspored i broj gnezda, kao i skupljanje, skladištenje i sortiranje te dezinfekcija rasplodnih jaja. Oplođenost jaja može se kretati od 60 do 99%. Oplođenost zavisi od vrste živine, godišnjeg doba, ishrani jata kao i odnosu ženskih i muških grla. U praksi nailazimo na oplođenost jaja kokoši od 95%, ćurki 85%, a pataka i gusaka od 80 do 85%. Vrlo bitan je odnos ženki i mužjaka. Tako jedan mužjak ide na 15 kokoši nosilja, 10 srednje teških kokoši nosilja, na 10-12 ćurki, 3 do 5 gusaka i 5 do 7 pataka. Nasađivanje jaja može se vršiti prirodno i veštački. Razvoj pilića u jajetu traje 21 dan. Po pravilu se uvek nasađuju jaja čiste ljuske pri čemu se mora voditi računa o masi jajeta. Nasađuju se sveža jaja do 4 dana starosti. Prirodni način nasađivanja koristi instinkt kvocanja ženki. Raskvocana kvočka nasađuje se na određeni broj jaja i drži posebno u prostoriji gde joj odgovaraju mikroklimatski uslovi i gde se ne uznemirava. Pod kokoš možemo nasaditi 10-15 jaja, ćurku 13-19, gusku 11 do 15, dok patke nerado sede na jajima. Najbolje na jajima sede ćurke pa se tako pod njom može nasaditi i do 25 kokošijih jaja. Za vreme nasada ženka dnevno ustaje s jaja 1 do 2 puta dnevno radi hranjenja i napajanja. Nakon dvadesetprvog dana dolazi do izleganja pilića. Oni se tad izuzimaju ispod kvočke, stavljaju u poseban prostor gde se suše, a ljuska se odstranjuje iz gnezda. Ako nije došlo do izleganja pilića, vrši se pregled. Ukoliko jaje nije bilo oplođeno takvo jaje se označava kao „mućak“, a ukoliko je usled nekakvih nepovoljnih uslova zametak uginuo, takvo jaje se označava kao „ugušak“. Kada su pilići osušeni ponovno se stavljaju pod kvočku. Svrha veštačkog nasađivanja jaja je proizvodnja jednodnevnog podmlatka uz korištenje inkubatora. Ovo su uređaji u koje se ulažu jaja, a građeni su tako da osiguravaju uslove za razvoj zametka. Inkubatori se dele u jednoslojne, višeslojne i selekcijske. Kod jednoslojnih jaja se slažu u jednom redu, a zagrevanje se obavlja samo s gornje strane. Ovaj tip inkubatora karakteriše mali kapacitet, a jaja se okreću ručno. Kod višeslojnih inkubatora jaja se slažu u više slojeva, a zagrevanje se vrši sa svih strana. Višeslojni inkubator se deli u predvalionik i valionik koji se razlikuju po uslovima inkubiranja. U predvalioniku se jaja inkubiraju od 1 do 18-tog dana, a 19-ti dan se premeštaju u valionik gde borave do valjenja. Okretanje jaja vrši se automatski, a ovi inkubatori su kapaciteta od 10 000 do 150 000 jaja. Selekcijski inkubator sastoji se od više jednoslojnih inkubatora međusobno povezanih u jednu celinu i s jedinstvenim izvorom zagevanja. Njihov kapacitet obično je od 10 000 – 30 000 jaja.

Proizvodnja kokoši

Proizvodnja kokoši danas je orijentisana na proizvodnju jaja za konzum ili rasplod kao i proizvodnju tovnih pilića.

Proizvodnja konzumnih jaja

Laki hibridi kokoši koriste se za proizvodnju konzumnih jaja koja nisu oplođena i zbog toga se uzgaja samo ženski podmladak. Uzgoj piladi vrši se kavezno ili na podu (duboka stelja), a preporučuje se uzgoj nosilja na način kako su držana pilad. Selekcijske kompanije proizvele su visokoproduktivne lake hibride koje pronose u dobu od 18 nedelja. Za profitabilnu i kontinuiranu proizvodnju jaja potrebno je osigurati optimalne mikroklimatske uslove. Temperatura u objektu bi trebala biti od 18 do 22 °C, a optimalna vlažnost treba biti od 65 do 75%. Maksimalne dozvoljene vrednosti štetnih gasova u živinarniku su za amonijak 0,01 vol.%, sumporovodik 0,001 vol.%, i ugljeni dioksid 0,35%. Ovi mikroklimatski uslovi održavaju se većinom veštačkom ventilacijom, a brzina strujanja vazduha ne bi trebala prelaziti 0,3 m/s. Osvetljenje je jedan od najvažnijih činilaca u proizvodnji jaja. Dužina svetlosti usklađuje se s dobom i masom živine. Tako Hisex Brown nosilje u dobu od 16 nedelja imaju prosečnu masu od 1,3 kg i tad počinje svetlosna stimulacija od 10 h, dok pri vrhu proizvodnje teže oko 1,85 kg pri dobu od 25 nedelja i svetlosni režim im traje od 14 do 16 h. U gajenju piladi koriste se tri smese i to starter prva tri nedelje, grover I od 4 do 9 nedelje i grover II od 10-16 nedelje. Od 17-te nedelje uvodi se smesa za početak nosivosti. Važno je napomenuti da se proizvode jaja bele i smeđe ljuske što zavisi od količine pigmenta ovoporfirina. Potrošači na našem području preferiraju jaja sa smeđom bojom ljuske.

Proizvodnja rasplodnih jaja

Teški hibridi kokoši koriste se za proizvodnju rasplodnih jaja. Za postizanje visoke nosivosti i oplođenosti jaja, važno je pravilno uzgajati pilenke. Pod tim pojmom podrazumevamo životinje u dobu od 18 do 19 nedelja. Do 20-te nedelje života pomladak se uzgaja odvojen po polovima, a nakon 20-te nedelje stvaraju se jata. Cilj gajenja pilenki je postići uniformnost jata i optimalne telesne mase prilikom ulaska u polnu zrelost. Tako se pilići prihvataju u živinarnike koji su ugrejani na temperaturu od 35°C i svakog dana se temperatura spušta za 0,2 do 0,3 °C. Kada su pilići u dobu od 28 dana, temperatura u objektu može biti 18 °C. Za razvoj pilenki bitan je i svetlosni režim  jer nepravilnosti mogu dovesti do ranijeg pronošenja jaja. Pri tome dolazi do sitnijih jaja, nosivost je niža, mortalitet je veći i vek iskorištenja nosilja je kraći. Za hranjenje podmlatka koriste se dve smese s različitim sadržajem hranjivih materije. Najpoznatiji hibridi za proizvodnju rasplodnih jaja su Ross, Avian, Cobb, Arbor Acres, Hybro i Lohmann. Nosilje za proizvodnju jaja uzgajaju se na podu (duboka stelja ili gumeni pod). Pilenke se već u 17-toj nedelji počinju privikavati na smesu za nosivost, sve dok se ne postigne proizvodnja jaja od 5%, a nakon te faze prelazi se na smesu za nosivost. Smesa mora sadržati 15-16% belančevina i 11,5 do 12,4 MJ/kg metaboličke energije. Osim toga treba paziti na aminokiselinski sastav smese i sadržaj Ca i P. Jaja se kupe dva puta dnevno pri čemu se klasiraju, a potrebno je osigurati jedno gnezdo na četiri nosilje. U proizvodnji se nosilje drže do 64 nedelje starosti, a najveću proizvodnju postižu oko 31 nedelje.

Tov pilića

Kod tova pilića najvažniji je odabir hibrida. Tov pilića pre 20 godina je trajao oko 60 dana pa su pilići postizali masu od 1,4 do 1,5 kg uz konverziju hrane od 2,4 do 2,6 kg. Danas se pilići tove u proseku od 35 do 42 dana gde postižu masu od 1,8 do 2,4 kg i imaju konverziju od 1,6 do 1,7 kg. Takođe može se primjenjivati i produženi tov iako se on izbegava zbog većeg nakupljanja potkože masti. Temeljni princip kojeg se treba držati u uzgoju pilića je „sve unutra - sve napolje“. Nakon svakog turnusa obavezan je odmor objekta u trajanju od 14 dana pa se u tom razdoblju objekt čisti, pere i dezinfikuje. Tek pristigli pilići smeštaju se u ograđene prostore ispod veštačke kvočke (toplotno telo). Ograde su od različitih materijala visine od 55 do 60 cm. Zaštitna ograda proširuje se s rastom pilića. U početku tova postavlja se i stelja debljine 3 do 5 cm, a većinom se koristi strugotina drveta, piljevina ili slama. Nakon prvih 14 dana pilići bi trebali utrostručiti svoju masu. U objektu za držanje pilića potrebno je podesiti mikroklimu. Maksimalni kapacitet ventilacije je od 3,2 do 3,6 m3 vazduha po satu/kg žive mase. Sastav vazduha i količina gasova bi trebale biti za O2 16%, N maksimalno 85%, NH3 0,002%, CO2 maksimalno 0,25%, CO 0,004%, H2S 0,0005%, a relativna vlaga 50 do 70%. Pilići dolaze u objekt i smeštaju se ispod veštačke kvočke gde temperatura mora biti 32°C, a zatim se svake sledeće nedelje temperatura spušta za 2°C. Važno je osvetljenje objekta koje može biti prirodno ili veštačko, a jačina osvetljenja do 21. dana bi trebala biti 3,5 W/m2, a nakon toga 1,5 W. U tovu pilići se hrane ad libitum, a koriste se tri gotove smese s različitim hranjivim sastavom. To su starter od 1. do 10. dana tova sa 22 do 24% belančevina, finišer 1 od 11. do 22. dana tova sa 21 do 23% belančevina i finišer 2 koji se koristi do kraja tova sa 19 do 21% belančevina. Sve kompanije za proizvodnju tovnih hibrida savetuje odvojeni tov po polovima, zbog razlika u performansama tokom tova.

Proizvodnja ćurki

Ćurke se danas koriste za proizvodnju mesa. Uzgoj ćurki počinje uzgojem rasplodnog podmladka koji se uzgajaju do 28. nedelje. U početku se drže odvojeno po polovima, a nakon 28. nedelje formiraju se jata. Nakon formiranja jata počinje proizvodnja jaja koja počinje od 32 do 33 nedelje, a po nosilji se može proizvesti od 80 do 100 jaja. Oplođenost ćurećih jaja iznosi od 85 do 90%, a valivost od 75 do 80%. Industrijeski tov ćurki zahteva držanje rasa ili hibrida koji se odlikuju brzim prirastom, dobrim iskorištenjem hrane i odličnom kvalitetom mesa. laki tip ćurki tovi se 12 do 14 nedelja za koje vreme postigne masu od 4 do 4,5 kg. Kod srednje teškog tipa ćurke se tove 12 do 14 nedelja, a ćurani 16 do 18 nedelja. Na kraju tova ćurke imaju 4 do 4,5 kg žive mase, a ćurani 7 do 9 kg. Ženke teškog tipa tove se 16 do 20 nedelja, pri čemu postižu masu od 7 do 8 kg, a mužjaci se tove 18 do 24 kg, odnosno do žive mase od 12 do 14 kg. Ćurići u tovu hrane se kompletnim krmnim smesama: početna, smesa za rast, završna 1 i završnom 2. Uslovi u objektu trebaju biti optimalni. Temperatura prve nedelje pod veštačkom kvočkom treba biti 35 do 38°C, da bi se svake nedelje postepeno smanjivala. Tako se temperatura šeste nedelje smanjuje na 20 do 22°C i drži do kraja tova. Optimalna vlažnost je od 65 do 75%, izmena vazduha 3,5 do 4 m3 vazduha/h/kg žive mase.

Proizvodnja gusaka

Guske se uzgajaju radi proizvodnje mesa, jetre i perja. Moguće je tako organizovati proizvodnju u tri pravca, a to su tov mladih gusaka (brojlera), uzgoj odraslih gusaka i proizvodnja perja i tov odraslih gusaka i tov za jetru. Tov guščića (brojlera) može biti ekstenzivni, poluintenzivni i intenzivni. U ekstenzivnom načinu koristi se zelena krma i pašnjaci kao hrana leti, a zimi su guščići dotovljeni kukuruznim zrnom. Poluintenzivni tov je tov u objektima s ispustom. Ishrana se bazira na gotovim krmnim smesama, a za vreme tova guščići postižu masu od 4 do 5 kg. Kolju se s 10 do 12 nedelja starosti. Proizvodnja guščje jetre kod nas nije dovoljno razvijena, iako je guščja jetre vrlo popularna na svetskom tržištu. Guske se uzgajaju pet do šest meseci, kad postignu masu od 4,5 kg i mogu dobro podneti prinudnu i obilnu ishranu. Odabrana grla se drže u zatvorenim prostorima i prebacivaju u pašnjake na intenzivnu ishranu. U tovu gusaka za jetru, grla prolaze kroz tri perioda. Tokom prvog razdoblja dobijaju više voluminoze i kukuruza, posle toga guske se počinju kljukati kukuruzom pomoću specifičnog aparata. U početku se kljukaju tri puta na dan, a kasnije i četiri puta. Trajanje tova zavisi od doba i mase gusaka ali u proseku traje oko mesec dana. Težina guščje jetre na kraju tova može iznositi od 500 do 1500 g. U proizvodnji perja prvo čupanje gusaka se obavlja u dobu od 8 – 10 nedelja. Nakon prvog čupanja, sledeća čupanja perja u godini su moguća 2 do 3 puta s intervalima od 6 do 7 nedelja. Čupanje perja obavlja se na kraju nosivosti i u vreme mitarenja.

Proizvodnja pataka

Patke se uglavnom proizvode radi mesa ali i nešto manje za proizvodnju konzumnih jaja. Brojlerski tov pačića traje od prvog do 49.-tog dana, a može se odvijati na podu ili u kavezima. Pačići se prve tri nedelje drže pod veštačkom kvočkom gde se može smestiti do 500 pačića. U početku zahtevaju temperaturu od 32 do 35°C, a nakon tri nedelje pa do kraja tova temperatura mora biti od 16 do 18°C. relativna vlaga u objektu treba biti od 65 do 75%, a strujanje vazduha od 4 do 5 m3/h/kg žive mase. Pačići se od 1 do 14-tog dana hrane starterom, od 15 do 28 dana grover smesom, a od 29-tog do kraja tova finišerom. Završne mase u tovu pačića kreću se od 3 do 3,5 kg. Osim mesa patke se mogu koristiti i za dobijanje pačje jetre. Kao i kod gusaka i ovdje se sprovodi prisilna ishrana ili kljukanje. Na kraju tova patke su težine od 4,8 do 5,2 kg, a masa jetre kreće se od 400 do 600 g.

Rase živine

Kokoši vode poreklo od četriri izvorna oblika divlje kokoši i to Gallus sonneratii, Gallus ferrugineus, Gallus varius i Gallus bankiva. Gallus bankiva i danas živi na ostrvima Tihog okeana. Prema zoološkoj klasifikaciji kokoš se ubraja u klasu ptice (Aves), red (Galliformes), porodica fazani (Phasanidae), rod (Gallus) i vrsta kokoš (Gallopavo). Ćurke vode poreklo od divlje ćurke koja je odomaćena u Meksiku (Meleagris gallopavo) i pripada rodu Meleagris. To je najkasnije odmaćena živina. Udomaćena je tek u 16.-tom veku i prenesena iz Amerike u Evropu. Domaća guska vodi poreklo od divlje guske Anser cinereus. Divlja guska je ptica selica koja obitava na području Evrope i jednom delu Azije. Guske su pripitomljene u Egiptu pre oko 4 hiljada godina. Domaća patka vodi poreklo od divlje patke ili Anas boschas. Divlje patke su pripitomljene u Kini, koja je danas i najveći proizvođač pačjeg mesa.

Rase kokoši se dele na ukrasne i patuljaste rase, borce, lake rase, teške rase i kombinovane. Za proizvodnu mesa posebno su važne kombinovane rase, dok su lake rase značajne u proizvodnji jaja. Teške rase i borci učestvuju u stvaranju kombinovanih rasa. Najpoznatije lake rase u svetu su Leghorn, Italijanska kokoš, Minorka, Andaluzijska rasa i druge. U kombinovane rase ubrajamo Rhode Island, New Hampshire, White Rock, Plimut Rock, Sussex. Ipak današnja savremena živinarska proizvodnja temelji se na proizvodnji hibrida.

Rase ćurki takođe delimo u lake rase, srednje teške rase i teške rase. U lake rase ubrajamo Beltsville Small White i Englesku minipuru. Srednje teškim rasama pripada White Holland, Norfolk Black, Zagorski ćuran i druge rase. U grupu teških ćurki Američka broncasta ćurka i širokoprsna bela ćurka.

Rase gusaka delimo na lake, srednje teške i teške rase. Talijanska bela rasa i Kanadska rasa pripadaju grupi lakih rasa. U srednje teške rase ubrajamo rajnsku gusku, kinesku gusku, pomeransku. U teške rase tulušku i emdenska guska.

U lake, srednje teške i teške rase delimo i rase pataka. U laku pasminu ubraja se indijska trkačica, dok u srednje teške ubrajamo Khaki Cambell, domaću patku i orpington patku. U teške rase pripadaju pekinška patka, ruanska patka i ajlzberška patka.

 Hibridi živine

Industrijalizacijom živinarske proizvodnje, koja je uslijedila zbog povećanih potreba za živinarskim proizvodima, dovela je do stvaranja visokoproduktivnih hibrida. Na njima se bazira današnja peradarska proizvodnja, kako u svetu, tako i kod nas. Od najpoznatijih hibrida za proizvodnju jaja bele ljuske u svetu se koriste Hysex White, Lohmann White, ISA White, Hy Line W i drugi. Nosilje za proizvodnju jaja bele ljuske u proseku godišnje proizvode od 300 do 330 jaja. Hibridi za proizvodnju jaja smeđe ljuske su ISA Brown, Lohmann Brown, Hysex Brown, Hy Line B i drugi. Proizvodnja jaja u hibrida sa smeđom ljuskom kreće se od 290 do 320 jaja godišnje. Teški linijski hibridi koji se koriste za proizvodnju mesa odlikuju se brzim prirastom i dobrim iskorištenjem hrane. Od poznatih teških hibrida koji se uzgajaju kod nas možemo izdvojiti Ross, Lohmann, Cobb, Hubbard, Hybro i Arbor Acres.

Intenzivna proizvodnja purećeg mesa takođe se bazira na uzgoju hibrida. Poznati linijski hibridi ćurki su Nicholas, Jonson, Hybrid te BUT.   

Literatura za peradarstvo :

  • J.Nemanič i Ž.Berić – Peradarstvo (Nakladni zavod Globus, Zagreb, 1995)
  • Đ.Senčić – Tehnologija živinarske proizvodnje (Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera, Osijek, 2011)
  • G.Kralik i sur. – Peradarstvo (Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera, Osijek, 2008)