U vreme sve češćih suša i klimatskih promena poboljšanje kvaliteta zemljišta trebao bi biti glavni cilj poljoprivrednicima. Institut za poljoprivredu i turizam Poreč već sprovodi projekt Bionutrivine, a jednostavno rešenje pokazao nam je i Belgijanac Kristof Gosens.
Poznato je da kvalitet zemljišta u svetu postaje sve lošiji, pogotovo onog koje se godinama iscrpljuje i koristi za monokulture. U vreme sve češćih suša i klimatskih promena poboljšanje kvaliteta zemljišta trebao bi biti glavni cilj poljoprivrednicima. Može li biougalj u tome pomoći?
O njegovim prednostima kao popravljača zemlje već se priča neko vreme, ali dok se u nekim zemljama čak i prodaje, kod nas se čini kao da su u pitanju neki pojedinačni istupi. Reč je o drvenom uglju koji se proizvodi postupkom pirolize i to iz ostataka rezidbe, krčenja, zapravo bilo čega biološkog u poljoprivredi.
U Istri su tako, saznajemo, neki vinari već počeli da ga koriste u svojim vinogradima koristeći ostatke rezidbe vinove loze, a već se spominju i bolji prinosi zahvaljujući takvom postupku. Podstakao ih je na to projekt Bionutrivine - Biougalj kao ekološki prihvatljiv i održiv način upravljanja ishranom vinove loze u kontekstu klimatskih promena finansiran od strane Hrvatske fondacije za nauku. Projekat sprovodi Institut za poljoprivredu i turizam Poreč.
“Primena takvog biouglja u zemljište vinograda iz kojeg dolaze ostaci rezidbe stvara temelje za kružnu ekonomiju, povećava kapacitet zemljišta za vodu, a time i otpornost na sušu, povećava mikrobiološku aktivnost, dakle veće je usvajanje hraniva i veći prinos”, ističe rukovodilac projekta Igor Palčić i dodaje da se proizvodnjom biouglja smanjuje i efekat staklene bašte.
Još 2022. godine na Institutu su počeli s ovim istraživanjem korišćenjem posebne peći za pirolizu koja je oblika konusa. U peć se ubacuju ostaci rezidbe tako što se postepeno dodaju i na kraju se tim postupkom dobije oko 30 odsto drvenog uglja od sirovine. Iako su vinogradari znali usitnjene ostatke vinove loze da ostave na samom zemljištu to je, međutim, bio potencijal za razvoj bolesti ako je sama loza bila zaražena. Kod spaljivanja toga nema.
Palčić dodaje da to nije samo rešenje za vinovu lozu, već da bi se na taj način mogle koristiti sve biomase koje nastaju kao nusproizvod poljoprivredne proizvodnje, od kukuruza, maslina, stajskog đubriva.
Može se, kaže Palčić, biougalj proizvesti i jednostavnije, dakle na isti način kako se proizvodi drveni ugalj. Ono što čini razliku je zaustavljanje procesa potapanjem u vodi, pri čemu dolazi do nestanka početne hidrofobnosti biouglja i razvoja mikroorganizama.
O procesu izrade peći s retortom koja uspešno proizvodi biougljen već smo pisali.
Međutim, postoji još jednostavnije rešenje za vrtlare s manjim vrtovima koje nam je pokazao Belgijanac Kristof Gosens, takođe veliki pobornik biouglja. U svom povrtnjaku u zagrebačkom naselju Dubrava, upravo na ovaj način rešio je ostatke nakon krčenja površine od 500 kvadrata zarasle kupinama i pajasenom. Ono što nije pretvorio u sečku, jednostavno je spalio.
"Puno sam čitao o terri preti u Amazoniji, velikom području gde je pronađena jako kvalitetna crna zemlja iz koje je sve raslo kao od šale dajući velike plodove. Znao sam da je moja zemlja ovde glinena i kisela i da je moram obogatiti, pogotovo jer sam je oštetio krčenjem i poremetio njin mikrosvet“, priča nam.
Proučavanjem je došao do zaključka da može sam da napravi crno zlato na nešto jednostavniji način. Kristof je iskopao rupu dubine oko 80 centimetara koja ima oblik konusa, dakle postepeno se širi od dna prema vrhu.
Na dnu rupe, pomoću kartona i sena, zapali se vatra na koju se zatim slažu grane otprilike jednake debljine jedna kraj druge. Zatim se na njih dodaju nove grane i tako dok se ne ispuni malo više od polovine rupe. Cilj je dodavanjem granja na neki način zaustavljati vatru i sprečavati ulazak vazduha. Beli dim obično je znak uspešnog izgaranja.
"Na kraju sve dobro zalijem tako da zapravo pliva u vodi. Voda će onda otići, a meni će ostati komadi uglja koje osušim i pod prstima treba da pucketaju kad pokušavate da prepolovite. Onda ih ubacujem u gotovi kompost, ne stavljam ga odmah na zemlju nego mu prvo dajem priliku da obogati kompost i da se počnu stvarati mikroorganizmi“, objašnjava Gosens i dodaje kako ze šest nedelja biougalj s kompostom može na zemlju.
Takva zemlja, tvrdi, puno bolje propušta vodu, a iako mu je prva godina i uz biougalj je koristio i puno malča, Kristof je stalno brao plodove u svojoj bašti. Jedino sa čime je zapravo morao da se bori su bili puževi jer njima ni biougalj, kao uostalom i malo što drugo, ne predstavlja prepreku.
Kako to izgleda pogledajte i u videu:
Tagovi
Autorka
