Četiri načela prirodne poljoprivrede

Znajući da korenje useva, u potrazi za vazduhom, vodom i hranljivim materijama, prodire duboko u zemlju, ljudi zaključuju da će, ukoliko biljkama bude dostupna veća količina nabrojanih elemenata, one brže rasti. Zato poljoprivrednici čiste njive od korova i povremeno prevrću zemlju, verujući da je tako rastresaju i provetravaju, kako bi povećali količinu dostupnog azota i samim tim podstakli nitrogenizaciju, odnosno uneli đubrivo dublje u zemljište gde ga biljke mogu apsorbovati.

Smatra se da oranje rastresa zemljište i poboljšava prodiranje vazduha. Međutim, pogledajmo da li ono zapravo ima suprotan efekat, to jest da se oranjem zemljište sabija i da se smanjuje njegova poroznost. Kada se ore ili prevrće zemlja motikom, čini se da se u tlu stvaraju zračni prostori i omekšava prljavština. Prevrtanjem zemljišta ono se sitni u manje čestice koje poprimaju sve pravilniji oblik u kojem su međuprostori manji. Posledica toga je tvrđe i sabijeno zemljište. Jedini efikasan način omekšavanja zemljišta je primena komposta i njegovo zaoravanje. Ipak, i to je kratkoročna mera.

Na poljima koja su godinama brižno plevljena i orana, narušeno je prirodno spajanje čestica zemljišta u veće čestice. One postaju sve finije, a zemlja sva tvrđa. Za zemljište je važno obilje vazduha i vode. Njegova priroda je takva da bubri i s godinama postaje sve poroznije. To je važno zato da bi mikroorganizmi mogli da se razmnožavaju, da bi zemlja postajala sve plodnija, te da bi korenje velikih stabala moglo da prodre duboko u zemlju. Fukuoka - naučnik, filozof, vizionar i inovator u područu prirodne poljoprivrede, smatra da obrada zemljišta plugom i motikom ne samo što nije rešenje, nego šta više, ometa te procese. Ako čovek ostavi zemljište da miruje, prirodne sile će ga rastresti i obogatiti. Obično se ore na dubinu 10-20 cm, dok korenje trava i biljaka zelenog đubrenja prodire do dubine 30-40 cm ili čak dublje. Zajedno s korenjem u dubinu prodiru i vazduh i voda. Kad korenje uvene i počne da odumire, tad počinju da se razmnožavaju različite vrste mikroorganizama, koje uginu i bivaju zamenjene drugima, pa se tako zemljište omekšava i obogaćuje humusom. Tamo gde je humus pojavljuju se kišne gliste, a potom dolaze krtice i počinju da kopaju tunele kroz zemlju.

Zemlja se sama obrađuje

Zemljište živi bez ičije pomoći i samo se obrađuje. Poljoprivrednici često govore o "privođenju zemljišta kulturi" i o poljima koja su "obradiva", a kako to da u planinskim šumama drveće izrasta u veličanstvena stabla bez motike i đubriva, a na ratarskim njivama rastu tek maleni usevi? Da li je ratar ikada dobro razmislio o tome šta je zapravo oranje? Nije li svu svoju pažnju usmerio na tanki površinski sloj zemljišta zanemarujući sve što je ispod tog sloja? Ljudi govore o "odgovarajućoj biljci za određeno zemljište", pa zatim sprovodi istraživanja da bi odredio koji će usevi na njemu uspevati. Nema potrebe za oranjem ili poboljšavanjem zemljišta jer je priroda na tome sopstvenim metodama radila hiljadama godina. Čovek je ograničio ruku prirode i sam uzeo plug u ruke. Međutim, on naprosto oponaša prirodu.

Rast useva zavisi od zemljišta

Žetva zavisi od zemljišta. Kada direktno pogledamo zašto i kako usevi rastu na zemlji, uviđamo da se to događa nezavisno od ljudskog znanja i delovanja. To znači da im ne trebaju đubrivo i hranivo. Rast useva zavisi od zemljišta. Bezbroj šteta nastaje zbog đubriva. Ljudi nazivaju zemljište mineralnom materijom, ali samo u jednom gramu njegovog površinskog sloja živi na stotine miliona bakterija, gljivica kvasca, plesni, diatoma i ostalih mikroba. Zemljište vrvi od života. Ti mikroorganizmi ne postoje bez razloga. Svaki živi da bi ispunio određenu svrhu, bori se, sarađuje s ostalima i nastavlja ciklus prirode. Samo zato što đubrivo neznatno ubrzava rast useva, proglašavamo ga delotvornim, a štetni efekti su beskonačni. Đubriva ubrzavaju rast, ali to je samo privremeni lokalni učinak, koji nikako ne može da nadoknadi činjenicu slabljenja biljaka.

Biljke oslabljene đubrivom neotpornije su na bolesti i štetočine, te nesposobnije u savladavanju ostalih prepreka rasta i razvoja. Osim toga, kada se đubrivo primeni na zemljište, obično nije tako delotvorno kao u ogledima. Važno je istaći i da šteta direktno izazvana đubrivima može biti ogromna. Više od 70 % "velike trojke", amonijum sulfata, superfosfata i kalijum sulfata, koncentrovano je u sumpornoj kiselini koja zakiseljava zemljište, izazivajući velike štete direktno i indirektno. A jedan od najvećih problema s đubrivom je nedostatak komponenti u tragovima.

Bez plevljenja

Plevljenje je jedan od najtežih poljskih poslova. Postoji li uopšte korov? U prirodi biljke zajedno žive i rastu. Ljudi misle da jedna biljka ometa rast druge i veruju da moraju da uklone sve ostalo ako žele da gaje useve. Od kada je počelo gajenje useva i briga za njih, čovek ostale trave smatra korovom i nastoji da ih ukloni. Međutim, budući da je rast korova prirodan, on je beskrajno raznovrstan, pa tako nema kraja ni trudu onih koji nastoje da ih se oslobode. U prirodi malo i veliko grmlje raste ispod visokih stabala, među grmljem se širi trava, a ispod trave mahovina. To nije svet borbe za hranivo već svet mirnog suživota. Umesto da mislimo kako trava smeta grmlju, a grmlje usporava rast drveća, trebali bismo da se divimo sposobnosti biljaka da zajedno rastu.

Korov obogaćuje zemljište

Umesto da ga iskorenjuju, ljudi bi trebali da razmisle o značaju korova, koji ne treba pleviti već iskoristiti njegovu snagu. Sve biljke rastu iz određenog razloga. Nijedna od njih nije beskorisna, svaka doprinosi razvoju i obogaćivanju biosfere. Da nije bilo mikroorganizama u zemljištu i trava na njegovoj površini, ne bismo danas imali plodnu zemlju. Ratare korov, koji buja u poljima ili pod voćkama, ometa u obavljanju drugih poslova. Čak kada se i gajenje bez plevljenja, u načelu, čini mogućim, pa čak i korisnim, rataru više odgovara monokultura. Iz tog razloga u praksi treba primeniti metodu koja se koristi snagom korova, ali uzima u obzir i izvodljivost ratarskih poslova - metodu "bez korova", koja omogućava korovu da raste.

Koristan travnati pokrivač

Ova metoda sastoji se u gajenju busenja, livada i biljaka za zeleno đubrenje. Biljke mogu da se gaje pod travnatim pokrivačem, a zatim se prelazi na zeleno đubrenje. Nakon toga se koristi pokrivač koji se sastoji od trave i povrća i uopšte ne mora da se plevi, ore ni đubri. Kada korov postane problem, pametnije ga je ukloniti zasejavanjem nekog drugog korova nego rukom čupati iz korena. U prirodi se ponavljaju ciklusi suživota takmičenja i međusobnog iskorišćavanja.

Štetni insekti ne postoje

Kad ljudi na biljci opaze znakove bolesti ili štetočina, odmah žele da ih se otarase. Bilo bi mudro da prestanemo insekte da nazivamo štetočinama i pronađemo način koji uklanja svaku potrebu njihovog suzbijanja. Ne postoji način da se odredi koji organizmi su korisne grabljivice, a koji štetočine. Svojim uplitanjem čovek samo narušava prirodni red. Ako neka materija deluje na insekte i mikroorganizme, ona u većoj ili manjoj meri, utiče na biljke i na životinje. Veliki broj insekata koji u direktnom smislu nije štetan, indirektno donosi štetu. A kada stvari postanu još složenije, kao na primer kada se jedan korisni insekt hrani štetočinom koja ubija drugog korisnog insekta koji se pritom hrani drugom štetočinom, uzaludno je pokušavati povući oštre granice i selektivno primenjivati pesticide.

Čovek se zavarava ako misli da će herbicidima rešiti problem korova. Time samo otežava svoj položaj jer stvara korov koji je otporan na herbicide ili čak potpuno nove vrste korova koje nikako ne može da iskoreni. Nekome je pala na um sjajna ideja da uništi korov koji je otporan na herbicide i to tako što će uvesti insekta štetočinu koji napada taj korov. Kada taj insekt počne da napada useve, tada će biti potrebno razvijanje novog pesticida a tim će biti pokrenut još jedan začarani krug.

Izvor: U harmoniji s prirodom Masanobu Fukuoka

Foto:bigstockphotos.com;Ruud Morijn