Novinari Agrokluba prvi su u Srbiji prošetali njihovim njivama i proverili kako izgleda zaokružen proces proizvodnje isključivo uz primenu organskog - zelenišnog đubriva.
Da li je moguće na 3.700 hektara teškog i glinovitog zemljišta Banata gajiti organsku pšenicu, suncokret ili leblebiju, a da zemlju ne đubrite stajnjakom nego isključivo graškom ili lucerkom? U kompaniji LoginEKO kažu: da, itekako je moguće. Novinari Agrokluba prvi su u Srbiji prošetali njihovim njivama i proverili kako izgleda zaokružen proces proizvodnje isključivo uz primenu organskog - zelenišnog đubriva.
"U toku je ogled kojim želimo da uporedimo koliko se razlikuje prinos i kvalitet naših useva koji su đubreni stajnjakom i onih koji su đubreni lucerkom. Jednu parcelu za pšenicu smo tretirali sa 20 tona čvrstog stajnjaka iz bio digestora, a drugu sa pet, pa onda sa 10 tona suve materije lucerke. Kada smo izmerili prinos prošle godine, nikakve razlike nije bilo ni kada je reč o prinosu, ali ni po sadržaju proteina", počinje priču vođa agronoma u kompaniji LoginEKO dr Đura Karagić.
Prinosom pšenice od pet i po tona sa parcele koja je đubrena lucerkom veoma su zadovoljni.
"To je prosek Srbije u konvencionalnoj proizvodnji. Inače, u svetu je prosečan prinos u organskoj proizvodnji 62 odsto od prinosa u konvencionalnoj proizvodnji. Ove godine smo na istim parcelama posejali ozimi lan za zrno, kako bi uporedili dužinu trajanja efekata đubrenja lucerkom i stajnjakom."
Nakon što je 30 godina radio na Institutu "NS Seme" naš sagovornik priznaje da je bilo veoma izazovno preći u nešto potpuno novo i kako mnogi misle, kod nas neprimenljivo.
"Kada smo počinjali komšije na parcelama do naših nisu mogle da se načude. Bili su zaprepašćeni što bacamo lucerku na njivu, govorili su da upropaštavamo odličnu hranu za stoku. Sada, posle nekoliko godina, pitaju nas za savet", priča ovaj stručnjak.
Sve je počelo 2018. godine kada je Fondacija Sama Logina kupila 4.400 hektara zemlje u Banatu, u okolini Zrenjanina i Novog Kneževca, od kojih se oko 500 hektara nalazi sa bačke strane Tise, u atarima Đurđeva i Mošorina. Od početka je cilj da se na toj površini pokrene proizvodnja zdrave hrane za sve ljude i da se u Srbiji uspostavi sistem biljne proizvodnje na velikim površinama koji ne zagađuje ni zemljište, ni vodu, ni naš vazduh.
"Krenuli smo iz potpunog mraka. Postavili smo zadatak da uradimo nešto što niko ovde do sada nije, a to je da čitav uzgoj kultura bude bez korišćenja mineralnih đubriva i stajnjaka, samo primenom zelenišnog đubriva", kaže dr Karagić, dodajući da iza ovakve odluke stoji rešavanje najvećeg izazova u srpskoj poljoprivredi - gubitak humusa iz zemljišta.
"Sada će neki reći: pa zar se gubitak humusa ne sprečava dodavanjem stajnjaka? Da, rešava se i tako, samo što Srbija nema dovoljno stoke da napravi taj stajnjak."
Kako navodi, svega 0,6 odsto obradivih površina u Srbiji je sertifikovano za organsku proizvodnju. U Hrvatskoj, kaže, te površine su deset puta veće.
"Konverziju naših parcela u organski status počeli smo u jesen 2019. godine, setvom pšenice i raži."
Sada, za ovakvu proizvodnju sertifikovano je 3.700 hektara. Od toga, 200 hektara predstavljaju zone biodiverziteta - prirodni travnjaci, žbunje, drveće, a 3.500 hektara se koristi za uzgoj različitih kultura. Ostatak su sitne parcele, uske, neadekvatne za mehanizaciju koju koriste.
"Od početka razvijamo održiv model sa ciljem da proizvedemo najveću moguću količinu hrane za ljude, bez negativnog uticaja na životnu sredinu. Cilj nam je da buduće generacije mogu da proizvode hranu pod istim uslovima kao i mi danas", priča ovaj agronom.
Zbog toga su do sada testirali više od 50 biljnih vrsta kako bi identifikovali one koje će se najbolje adaptirati u datim uslovima.
"Proizvodimo u semi-aridnim uslovima na ritskom, teškom, glinovitom zemljištu, vrlo specifičnom. Bestrukturno je kada je mokro, sa pukotinama kad je suvo, uz ozbiljnu sušu u letnjem periodu i stvaranjem vodoleži tokom zime i proleća. U početku nismo primenjivali ni jedan sistematičan plodored, već smo kroz pokušaje i greške učili. Zatim smo uveli tropoljni plodored - ozimi grašak, strna žita i suncokret."
Prema rečima našeg sagovornika, održivost biljne proizvodnje u Srbiji može se oceniti kroz održavanje i povećanje sadržaja humusa u zemljištu, očuvanje biodiverziteta i smanjenje emisije gasova staklene bašte. Sada uzgajaju nekoliko kultura čiji su prinosi uporedivi sa srpskim prosekom.
"Sejemo ozimi grašak, a u zavisnosti od procene i potreba, skidamo zrno ili ne. Kompletan usev prvo sitnimo, pa potom zaoravamo u zemlju. To je naše zelenišno đubrivo za ratarske kulture", priča Karagić.
Kako pojašnjava, iz graška kao leguminoze dobijaju najveću moguću količinu azota.
"To je više od 300 kilograma po hektaru, što je dovoljno jer nemamo gubitke azota ispiranjem u dublje slojeve, zbog glinovitog zemljišta. Kada ga zaoremo i krene mineralizacija u zemljištu, vremenom se proizvede količina azota koja je dovoljna da snabde dva sledeća useva strnih žita. To su pšenica, ili ovas koji ćemo sejati ove godine, a sledeći ide lan."
Dalji raspored je sledeći:
"Zatim na to mesto ide ponovo leguminoza, leblebija, koja će nadomestiti proizvodnju azota. Na kraju sejemo suncokret koji zahvaljujući moćnom i dubokom korenovom sistemu može da usvaja nutrijente i vlagu i iz dubljih slojeva zemljišta. Tu imamo pet godina između dve setve graška, a zatim sve ide ispočetka", precizira on.
Osim ratarskih, uzgajaju i povrtarske kulture: blitvu, spanać, beli luk, sočivo, pasulj. Nakon detaljnih analiza, agronomi su doneli zaključak: njih je najbolje đubriti lucerkom.
"Povrtarske kulture imaju velike zahteve prema azotu i imaju plitak i slabo razvijen korenov sistem. Zbog toga je neophodno obezbediti značajnu količinu azota u relativno plitkom sloju zemljišta. Lucerka ima najdublji korenov sistem od svih gajenih kultura u našem klimatu, može da ide u zemlju više od četiri metra. Zahvaljujući tome, nadzemna masa lucerke može u potpunosti da se odnosi sa parcele i da se koristi za đubrenje povrća, bez opasnosti od smanjenja kvaliteta zemljišta te parcele. Ekstremno je dobar fiksator azota", kaže Karagić, navodeći da je u modelu bez stajnjaka najbolji način siliranje i aplikacija silaže lucerke u osnovnoj ili predsetvenoj pripremi zemljišta.
"Lucerka se kosi u optimalnim fazama, identično kao i u proizvodnji kvalitetne stočne hrane. Prinos silaže sa 20 do 25 odsto suve materije godišnje u uslovima organske proizvodnje iznosi oko 40 tona po hektaru. Sa sadržajem azota većim od tri odsto obezbeđuje 300 kg azota poreklom iz organske materije, koji je nakon mineralizacije dostupan povrtarskim biljkama."
Nakon košenja, usitnjena masa se nosi na uzvišenije, ocedno mesto.
"Raširi se telehenderom, a zatim se sabija gaženjem težim traktorima. Na taj način se istisne vazduh iz silaže i pokreće se proces anaerobne fermentacije. Produkti fermentacije praktično štite lucerku od dalje dekompozicije i na taj način čuvamo azot", pojašnjava naš sagovornik.
Nakon što odstoji 45 dana, lucerka je spremna za unošenje u zemlju.
"Tokom fermentacije razvijaju se jedinjenja koja prekidaju gubitak azota. Kada je unesemo u zemljište u njoj je još uvek organski azot koji biljke ne mogu da usvajaju. Nakon što prođe mineralizacija azot prelazi u NH4 i NO3 oblik koji povrće može da usvaja."
Ovim sistemom uspeli su da povećaju prinos na usevima povrća od 60 do čak 200 odsto.
Useve koje tokom godine proizvedu većinom izvoze ili koriste za proizvodnju svog proizvoda "Njamito".
"Glavni kupci žitarica, suncokreta i leblebije su nam iz Nemačke i Švajcarske. Kada je reč o domaćim kupcima, javio nam se nedavno čovek iz Male Moštanice koji ima organsku proizvodnju i zainteresovan je za naš ovas i speltu", kaže Karagić.
Kompletna proizvodnja praćena je sertifikatima o organskoj proizvodnji.
"Sve površine imaju domaći serfikat, kao i sertifikat Evropske unije Ecocert. Osim toga, posedujemo i Naturland i Bio Suisse. Po njima, kombinovana konvencionalna i organska proizvodnja nije dozvoljena. Između naših i tuđih parcela pod konvecionalnom proizvodnjom postoje takozvane 'bafer zone' od nekoliko desetina metara. Sve se strogo poštuje."
Takođe, dodaje, oba standarda imaju ograničenja po pitanju upotrebe preparata.
"Recimo, ograničenje bakra u žitaricama i leguminozama, ograničenje za spinosad u cvetanju useva, za mikroelemente - samo ako biljka to zahteva. Bio Suisse zahteva 7,5 odsto površina pod biodiverzitetom i 20 odsto leguminoza u plodoredu, mi imamo 30 odsto", kaže Karagić, dodajući da semena moraju biti praćena dokumentacijom.
"Trudimo se da budu lokalna, proizvedena u Srbiji. Primenjujemo integralne mere kontrole korova koje uključuju višepoljni plodored, kvalitetnu obradu zemljišta, specifičnu tehnologiju gajenja useva za proizvodnju hrane za ljude, gajenje međuuseva i na kraju mehaničke mere kontrole korova."
Sve počinje i završava se u Farming Software-u, vlastitom rešenju za planiranje operacija, praćenje njihovog izvođenja i analizu efekata.
"To nije samo digitalna knjiga polja, već mnogo više, alat koji našim vođama lokacija omogućava brzo i efikasno planiranje. Sa nekoliko klikova mišem kreira se plan operacija za svaku pojedinačnu parcelu za celu godinu na nedeljnom nivou", priča ovaj stručnjak, objašnjavajući kako to izgleda.
"Agronom pravi radni nalog koji traktoristi stiže na mobilni telefon. Tu su svi neophodni podaci: koji traktor, koji implement, koji materijal ide na koju parcelu. Sve ove podatke mogu da vide kupci naših proizvoda na našoj internet stranici. Naš sistem sledljivosti obezbeđuje kupcu da vidi sve šta je ikad bilo primenjeno na parceli sa koje potiče zrno koje je kupio.Na ovaj način uspostavlja se poverenje između nas kao proizvođača i naših partnera kupaca naših proizvoda."
Na parcelama je postavljeno 13 meteoroloških stanica, a pomoću dronova koji precizno snimaju polja agronomima je olakšano donošenje odluka.
"Konkretno, kada grašak polegne on počinje da truli. Puštamo dron iznad parcela i ukoliko je poleganje do 20 odsto površine agronom dobija automatsko obaveštenje. Tada ima pet dana da organizuje posao i da se grašak unese u zemlju", objašnjava naš sagovornik dodajući da se na ovaj način gubici u proizvodnji minimiziraju.
Ovaj softver planiraju besplatno da ustupe kompanijama koje za to budu zainteresovane. U međuvremenu, u toku je izgradnja savremenih silosa za smeštaj žitarica, uljarica i zrna leguminoza u Novom Kneževcu kapaciteta 11.800 tona, a koji će biti spremni za žetvu 2025. godine.
"Pre pojave industrijske poljoprivrede naša zemljišta su imala četiri do pet odsto humusa. Danas, najveći deo zemljišta Vojvodine ima prosečno samo 2, 5 odsto humusa i nemamo vremena za gubljenje ako želimo da ostavimo plodno, produktivno zemljište našoj deci. I to ne unucima, sad je već pitanje kakav kvalitet ćemo ostaviti deci", navodi, zaključujući da je to suština održive poljoprivrede.
"Zemljište smo samo 'pozajmili' od budućih generacija i naš zadatak je da ga ostavimo nedegradirano", poručuje Karagić.
Tagovi
Autorka
