Agrarni budžet - pravedan, pravičan ili ipak ne? Jedna kasa - tri moguća scenarija

I to smo dočekali: umesto na remontu i pripremi za prolećnu setvu na srpskim oranicama, traktori su na asfaltu beogradskih ulica. Neki bez vlasnika, a neki sa svojim gazdama. Neki iz lukrativnih razloga svojih bezimenih vlasnika, a neki iz ideoloških motiva svoga gazde... Opet smo se podelili. Nije dobro.

U senci vrućih političkih i društvenih tema, poljoprivredne teme su po ko zna koji put na nivou trećerazrednog značaja. Taj status naša poljoprivreda će imati sve do prvog većeg poskupljenja hrane ili velike suše, ili pobune poljoprivrednika…

Da ipak malo "podgrejemo" poljoprivredne teme i malo "pretresemo" agrarni budžet. Neki će pomisliti da je to trebalo uraditi pre donošenja budžeta, ali mislim da je upravo sada, kada je budžet počeo operativno da funkcioniše, pravo vreme za njegovu analizu.

Kada imate neki finansijski resurs kao što je agrarni budžet, a pri čemu imate vrlo šarenoliki sastav korisnika sredstava, uvek se postavlja pitanje pravičnosti u raspodeli tih sredstava. Upravo raspoređenost sredstava vam praktično indicira u kom pravcu ide agrarna politika jedne zemlje.

Prva karika paor, poslednja kupac - a ko "kupi kajmak" u lancu od njive do trpeze?

Struktura budžeta nam daje odgovor na pitanje da li je prioritet stočarstvo ili ratarstvo, možda organska proizvodnja, ili neka druga poljoprivredna grana…? Sa druge strane kojoj ciljnoj grupi se daje prioritet? Da li su to veliki sistemi, srednji ili mali poljprivredni proizvođači?

Koga i koliko podsticati?

Odmah na početku da primetimo da je stočarstvu dat značajno veći udeo u strukturi direktnih davanja. Stočarima je u toj strukturi pripalo nešto više od 41 milijarda dinara, što je 43,40 odsto od direktnih davanja. Ratarima je dodeljeno 53,5 milijardi dinara ili 56,60 odsto od ukupnih direktnih plaćanja. Doduše, slika je nešto drugačija kada se uzme iznos refakcije za dizel gorivo, koji nije u ovoj strukturi, ali svakako je stočarstvo prepoznato kao svojevrsni dobitnik u ovoj raspodeli budžetskih para.

Dobitnik, ali samo ako posmatramo kakvu je budžetsku participaciju ova grana poljoprivrede imala ranije.

Sasvim druga stvar je koliko redovno se ovi podsticaji isplaćuju. To je ključna zamerka državi i tu cenjkanja nema. Centralni deo ove skromne analize ipak će biti skoncentrisan na večitu dilemu koga i u kolikom iznosu treba podsticati.

Diskriminatorna mera?

Sastanak velikih poljoprivrednih proizvođača sa predstavnicima države u Privrednoj komori Srbije, samo je dodatno "potpalio" stare dileme u vezi sa tim koga država prioritetno treba da podrži.

Pokušaću da analitički i argumentovano izvedem sopstveni stav povodom ove teme. U sistemu RPG nalazi se 508.325 gazdinstava koja zajedno sa onim poljoprivrednicima koji nisu u sistemu RPG obrađuju 3,24 miliona hektara zemlje. Ako pod kategorijom velikih industrijskih gazdinstava podrazumevamo gazdinstva koja obrađuju više od 100 hektara, konstatujemo da je u ukupnoj strukturi registrovanih gazdinstava, učešće ovih RPG svega 0,3 odsto, ali i istovremeno da ova gazdinstva obrađuju 15,6 odsto ukupnog korišćenog zemljišnog resursa.

Za poljoprivredu izdvojeno 149,5 milijardi dinara u budžetu za 2025.

Jednostavna matematika nam govori da 99,7 odsto gazdinstava obrađuje 84,4 odsto poljoprivrednog zemljišta. Sva poljoprivredna gazdinstva koja imaju ispod 100 hektara mogu u punom kapacitetu da iskoriste podsticaj od 18.000 dinara po hektaru. Velika gazdinstva mogu taj podsticaj da koriste samo do 100 hektara, dok za preostale površine nemaju pravo na podsticaj.

Upravo na sastanku u Privrednoj komori Srbije vlasnici velikih RPG su ovu meru nazvali diskriminatornom I zatražili podsticaj na celokupnim površinama koje obrađuju. Interesantna tema za analizu.

Limiti i u stočarstvu

Prema Uredbi o raspodeli podsticajnih sredstava, država je za osnovne podsticaje za biljnu proizvodnju izdvojila 34,5 milijardi dinara. Ako bi se korigovao budžet tako da se isplate sve obradive površine, pa i za ona RPG koja raspolažu više od 100 hektara, prema grubim procenama bilo bi potrebno izdvojiti dodatnih 3,5 milijardi dinara.

Slična situacija je i u delu podsticaja za stočarstvo. Naime, i tu postoje limiti u podsticajnom smislu što se tiče broja grla stoke po gazdinstvu do kojih država odobrava podsticaje. Veliki broj kategorija stočarskog sektora bi nas odveo u veliko detaljisanje, pa ćemo ovoga puta jednostavno prihvatiti kao takvu prethodnu konstataciju. U svakom slučaju i tu su na izvestan način razdvojeni veliki sistemi sa velikim brojem grla, od onih farmi sa manjim brojem od limita do kojih se podsticaju odobravaju.

Dakle, imamo temu za razmišljanje, pa shodno treba zauzeti stav. Odmah u startu da kažem, da sam ja na stanovištu logike donosioca aktuelnog budžeta. Malo čudno, zar ne? Kritički analiziramo akt koji je donela država, a izjašnjavamo se afirmativno?! Kada to kažem, mislim na principijelna rešenja agrarnog budžeta.

Doslednost, dinamika i pravovremenost

Ponoviću, jednako važan aspekt jeste doslednost, dinamika i pravovremenost realizacije tog budžeta. To je problem na koji sa vremena na vreme poljoprivrednici podsećaju državu. Dakle vratimo se na suštinu samog budžeta.

Prva stvar je da li prepoznajemo neku agrarnu politiku države kroz ovaj budžet? Kratak odgovor je da. Ja čitam ovaj budžet kao blagi zaokret prema dugo zapostavljenom stočarstvu. Veći udeo izdvajanja za ovu poljoprivrednu delatnost jasno ukazuje i na zaokret u agrarnoj politici. Naravno, mogli bismo u okviru posebnih budžetskih pozicija možda dati neke primedbe, ali generalno stoji činjenica da se stočarstvu posvećuje više pažnje.

Neprihvatljiv odgovor za paore: "Biće. Ne sada, najkasnije za godinu dana"

Ako mene pitate, mislim da je udeo stočarstva mogao biti i veći, ali hajde da ne budemo sitničavi. Drugo zapažanje, jeste činjenica da je ovo u neku ruku krizni budžet koji svojom veličinom, delom spašava posrnulu srpsku poljoprivredu značajno većim finansijskim potencijalom u odnosu na prethodne godine.

Posledica ovakve logike, odnosno značajnog izdvajanja u vidu direktnih plaćanja, jeste da imamo skoro nevidljiv deo za investicionu podršku. Osim dela koji se izdvaja kao obaveza srpske strane u okviru IPARD fondova, razvojna nota ovog budžeta je skoro nevidljiva.

Kome se sviđa raspodela, kome ne?

Najzad dolazimo do dela budžeta koji se odnosi na temu sa početka teksta, a to je polemika oko pravičnosti u pogledu rasporeda sredstava na liniji veliki – mali. Kada pogledate samo najvećeg srpskog zemljoposednika kompaniju "Matijević agrar" koja u vlasništvu ima 36.000 hektara i koja po osnovu podsticaja po hektaru obradivih površina dobija samo iznos za 100 hektara ili 1,8 miliona dinara ili oko 15.000 EUR.

Dakle za 35.900 hektara ovo gazdinstvo ne dobija podsticaj, koji bi, da podsticaji važe za sve površine iznosili 646.200.000,00 dinara ili 5,5 miliona EUR-a. U svakom slučaju cifre same govore da je sa aspekta ove kompanije vredno bilo posetiti Privrednu komoru uz prisustvo visokih gostiju i otvoriti ovu temu.

Ove godine država je izdvojila rekordna sredstva i za stočare. Međutim, ni tu se raspodela sredstava ne sviđa velikim vlasnicima farmi. Nije iznenađenje, jer svi poljoprivredni akteri traže više za svoje gazdinstvo, bez obzira na njegovu veličinu. Proizvodni kapaciteti pojedinačnih velikih govedarskih i svinjskih farmi su višestruko veći od malih i srednjih tovljača ili proizvođača mleka.

Međutim, podatak da mali i srednji farmeri zajedno, proizvode skoro osam, devet puta više mleka od velikih farmi govori da je upravo ovaj segment proizvodno vrlo potentan, ali ne i tržišno jer uslove po pravilu diktiraju veliki.

To je između ostalog mera naspram koje bi država trebala da se rukovodi donoseći odluku kome i koliko treba dati podsticaj.

Koji su sve scenariji mogući?

Prvi scenario je da država izađe u susret velikim proizvođačima tako što će povećati agrarni budžet. To jednostavno znači da će svi imati jednake uslove po pitanju državnih subvencija bez obzira na veličinu gazdinstva. Poruka koja bi iz ove situacije proizašla jeste da nema favorizovanja malih i srednjih u odnosu na velike i da država jednostavno nema stav o tome koga prepoznaje kao potencijalnu snagu i generatora razvoja srpske poljoprivrede.

Ipak, sve se nekako odvija u pravcu da se ovaj scenario neće ostvariti, jer se čak i MMF u svojoj analizi srpskih javnih finansija izjasnio, pa i preporučio srpskoj strani da ne povećava agrarni budžet koji bi na taj način preopteretio i ovako napregnut "veliki" budžet Republike Srbije.

Apsurdi srpske poljoprivrede: Dobitnik je jasan, gubitnik tek jasno prepoznatljiv

Drugi scenario jeste da se postojeća sredstva agrarnog budžeta preraspodele tako da se sam budžet ne povećava, ali da se svima isplaćuje po istom kriterijumu bez obzira na veličinu gazdinsta prema broju hektara, odnosno broju grla stoke. Dakle, imamo jednu kasu, limitaranog finansijskog kapaciteta, pa da bi neko dobio nešto više, drugom se mora za taj iznos zakinuti.

Naravno, to podrazumeva razne administrativne tehnikalije poput rebalansiranja samo agrarnog budžeta u okviru zadatih finansijskih okvira. Ovo se svakako ne bi svidelo malim i srednjim gazdinastvima, jer bi oni bili "zakinuti" za iznos povećanih nadoknada velikim proizvođačima. Na ovaj način pravi se svojevrsna uravnilovka. Ne bih mnogo dalje da komentarišem ovu mogućnost, jer je vrlo neblagonaklona prema najvećem broju gazdinstava i mislim da bi proizvela veliko nezadovoljstvo paora koje bi moglo da eskalira do protesta.

Najzad, treći scenario jeste da ovakav kakav je, agrarni budžet ostane i da se postojeća rešenja
u ovom momentu ne menjaju.

Cilj ne bira sredstva

Na kraju, moram da obrazložim i svoj lični stav koji se iz prethodnog dela teksta vrlo eksplicitno nameće. Naime, svi mi koji se na ovaj ili onaj način bavimo problemima u poljoprivredi, moramo da poštujemo dostignuća koja su postigli naši veliki poljoprivredni sistemi. Dužno poštovanje.

Međutim, koliko god stvarali velike sisteme, naši današnji veliki proizvođači ipak ne mogu da zamene nekadašnje zaokružene poljoprivredno - prehrambene sisteme poput PKB-a ili "Servo Mihalja"… itd. To je sasvim normalno, jer logika profita je za današnje velike proizvođače primarni cilj. Taj cilj nekada ne bira sredstva. I to je normalno, jer su poslovne odluke suvereno pravo vlasnika, a ne odluka države kao što se to bilo u prethodnom sistemu.

Cena jedne žitarice skočila za 4,2 odsto, a rast prometa čak 114%

Upravo logika krupnog kapitala i njegove želje za širenjem je kao imperativ nametnula tim velikim sistemima da obezbede efikasan pristup nedostajućem kapitalu putem kredita ili drugih modela zaduživanja.

Velika gazdinstva (kompanije) to mogu relativno brzo da realizuju jer imaju svoju kreditnu istoriju i značajan potencijal u pogledu kreditnih kolaterala ili drugih modela obezbeđenja, što uglavnom nije slučaj sa malim i srednjim gazdinstvima. Sa druge strane, veliki proizvođači lako stiču svoju dobru poziciju na tržištu i to kako na tržištu nabavke, tako i na tržištu prodaje, čime su mnogo konkurentniji od svojih kolega koji nemaju te kapacitete.

Da li se te pozicije stiču nekada i kartelskim udruživanjem zbog sticanja monopolskog položaja na tržištu, za ovu analizu i nije toliko bitno, ali i ta opcija postoji.

Sve u svemu razlika u tretmanu države prema velikim proizvođačima i malim i srednjim gazdinstvima mora da postoji. Naravno, ne tako da destimuliše velike, već da u većoj meri stimuliše male i srednje proizvođače.

Ovaj budžet podseća upravo na takav jedan model. Još samo da se dosledno primeni kako u pogledu visine isplata tako i pre svega u pogledu pravovremenih isplata.

Poštovani poljoprivrednici, traktore u njive i juriš na prolećnu setvu. Srećno.

_{*Naslovna fotografija:Shutterstock/EMJAY SMITH/Dinka Bogunović}