Baciti, pojesti ili besplatno dati - ne rešava problem niskih otkupnih cena?

Svedoci smo u najmanju ruku uznemirujuće pojave da su poljoprivrednici u Srbiji uništavali svoj proizvod, voće ili povrće. Poneki su se dosetili da, na primer, paradajz besplatno podele i to upravo ispred marketa u kome je ista namirnica nekoliko puta skuplja nego kod proizvođača. Drugi, još gnevniji, svoj proizvod istresu na put, na sred pijace ili ispred zgrade Vlade ili nadležnog ministarstva.

Po pravilu se cela zajedica jako čudi ovakvom postupku, ali ne odbija besplatno podeljen paradajz. Bude tu i nemilih scena, guranja pa i prave tuče. Najsiromašniji - oni koji su zaozbiljno gladni - nerado učestvuju.

Protest proizvođača paradajza zbog otkupne cene od 10 dinara

Javnost (naročito ona koja ne zna kako poljoprivreda stvarno funkcioniše) obično izražava nerazumevanje: pa zašto je poljoprivrednik uništio, bacio, besplatno podelio plodove svog velikog rada i truda i gde je tu logika? 

Šta kaže istorija?

Pojava nije nova, niti rezervisana za region. Prvi put je ozbiljno zabeležena kao "Bostonska čajanka", 16. decembra 1773. godine, u severnoameričkoj luci Boston, koja je u ono doba bila deo Britanske imperije, kad je ogromna količina švercovanog čaja iz Indije završila u moru. Činjenica je da su čaj uništili liferanti, a ne proizvođači (koji su tada imali status sličan robovskom) nije izmenila efekat ovog događaja. U istoriji kapitalizma holandski, nemački, švajcarski, francuski ili američki farmeri mnogo puta su bacili, prosuli ili spalili svoje proizvode, obično na javnom mestu, da ih svi vide.

Poljoprivredni proizvod, hrana, strateški važna sirovina se uništava - da bi se izazvala reakcija javnosti, prvenstveno vlasti, nadležnog ministarstva i medija, koji se još od XIX veka utrkuju da izveštavaju sa ovakvih događaja. Slično se odnedavno može videti i kod nas.

"Bolje da ga poj'emo, neg' da ga džabe damo!"

Poznat je slučaj kad su banatski paori, davnih devedesetih, na velikom protestnom okupljanju kuvali mlad kukuruz i delili ga svima koji su im prišli, pod parolom "bolje da ga poj'emo, neg' da ga džabe damo!". Šta je u svim ovim slučajevima bilo i uzrok i okidač? Otkupna cena, naravno.

Ako je otkupna cena artikla 10 dinara, a cena tog istog artikla u prodavnici 150 dinara za istu količinu, zar poljoprivrednik može da ostane ravnodušan? Poljoprivrednike inače bije glas - uglavnom tačan - da mnogo toga mogu da izdrže. Nažalost, uvek se nađe ona poslednja kap koja preliva čašu žuči. Kad vide da nisu uspeli da uberu konkretne finansijske plodove svog teškog rada i velikih ulaganja, poljoprivrednici, naročito ako ih je više u istom problemu, mogu da se okupe i da reaguju, povezani zajedničkim očekivanjem i razočarenjem, nekad mirnim protestima, nekad blokadom puteva, a nekad razbacivanjem svog proizvoda.

Zašto nijedan protest poljoprivrednika ne dočeka epilog?

Ponekad poljoprivrednici, kad vide da neće dobiti očekivanu, ili barem podnošljivu otkupnu cenu, podele svoj proizvod narodnim kuhinjama, domovima za nezbrinutu decu ili domovima starih - što obično nailazi na pohvale, ali, ni na koji način ne rešava problem poljoprivrednika koji posle tolikog rada ipak očekuje i zaradu. 

Pregovori neophodni

Nadležni po pravilu ćute i ne oglašavaju se ni u medijima dok poljoprivrednici džaba dele krompir ili paradajz. Ako proizvođači prospu maline ili mleko, onda nadležni pozovu gradsku čistoću da bačenu robu ukloni i tiho, noću, očisti put, pijacu ili površine u okolini institucija.

Pregovori sa asocijacijama poljoprivrednika događaju se srazmerno retko, a još ređe dovode do zadovoljavajućeg rešenja. Poštovanje, dijalog i drugačiji pristup poljoprivrednicima i njihovom radu su neminovni, a kako godine prolaze, postaju sve neophodniji.