Do polovine devetnaestog veka, negde i dvadesetog, išle su po selima i atarima "kraljice", povorke devojaka pevajući stare pesme koje prizivaju ljubav, rod i plod.
Veoma davno, a upravo u ovom delu godine, važio je stari običaj koji se zove "kraljice", "kraljička igra" ili "vođenje kraljica". U pitanju su obredne povorke, koje obilaze atar svog sela, odevene u belo, ukrašene cvećem i zelenilom, pevajući o bogatom rodu, žetvi, ljubavi i plodnosti. Povorke su se kretale na naročit način, kao da igraju: dva (ili tri) koraka pravo, pa jedan unazad, uz mali poskok i klanjanje, pa tako ceo dan, dok ne obiđu ceo atar i svaku kuću u naselju.
Stručnjaci ovaj običaj vezuju za letnju dugodnevicu, a kasnije uz praznik Duhovi ili Svete Trojice. Dogodilo se da su vlasti u Bačkoj 1853. godine, zabranile kraljičku igru, jer su se dve povorke pri susretu potukle i bilo je povređenih. Neobično, jer u kraljičkoj povorci učestvuju - devojčice, od 10 do 15 godina. Ali običaj je običaj: kad se sretnu dve povorke, obe zapevaju:
"il' nam se sklanjajte
il' nam krunu dajte"!
Onda kreće simulacija bitke, a, kako su sve devojke nosile u rukama mačeve (nekad i prave!) ili kišobrane, neka od učesnica, ili neko ko bi se umešao, mogao je da dobije i batine. U pitanju je kako su tvrdili etnolozi, ostatak drevne agrarne magije, u kojoj se "kraljice" ozbiljno bore za dobar rod na njivama svog atara. Vuk Karadžić pisao je o ovom običaju kod Srba, Bunjevaca, Šokaca, Hrvata i drugih naroda u Vojvodini, uz primedbu da se izvodi različito od mesta do mesta, a različito se i zovu ličnosti u povorci.
Negde su to kralj i kraljica, barjaktarke, leva i desna (gde je veća povorka, tamo ih ima četiri), ban i banica, a ostale su "vojska". Na glavama nose vence i ogledala. Kraljica u nekim selima još ima preko glave komplikovan ukras sa velom koji joj pokriva lice, tako da je "dever" vodi da se ne bi spotakla. Pesme koje pevaju ušle su u posebne odeljke svih etnomuzikoloških zbirki i pevaju se uvek na isti način, na kraju svakog drugog stiha čuje se "Leljo" ili "le Lelja le", nesumnjivo ostatak verovanja u Lelja, praslovensko božanstvo plodnosti. Pred svakom kućom povorka zastane, kraljici iznesu stolicu da sedne, barjaktarke pobodu barjake u zemlju, "kralj" izmahuje mačem, a "vojska" se postavi iza kraljice, zaigra kolo u obliku srpa (polukružno, ne zatvoreno) i zapeva.
Ako je u kući momak, devojke mu pevaju:
"ovo momče neženjeno
hajde da ga oženimo
il' će kralja il' kraljicu
il' će desnu barjaktarku?
neće kralja ni kraljicu
hoće desnu barjaktarku
barjaktarka barjak nosi
barjak nosi, hlad mu čini"
Savremenici su opisali kako se kod Bunjevaca kraljice dočekuju kao posebne gošće, kuća i svi pomoćni objekti su ukrašeni cvećem, dvorište počišćeno, a domaćini u najboljoj odeći sa pripremljenim posluženjem, hranom, hladnom vodom i vinom.
Obišavši atar i prilazeći naseljenom mestu, kraljice su pevale:
"ne idemo selu,
da ga porobimo,
već mu mi idemo da ga veselimo".
Sa petnaest godina, devojke su izjavljivale da su "prestare" da idu "u kraljice" i drage volje predavale tu čast mlađim sestrama i rođakama, kumicama, komšinicama i prijateljicama. Običaj je naravno imao i praktičnu svrhu: da se devojke pokažu svim potencijalnim budućim udvaračima, mogućim muževima i njihovim porodicama - kako izgledaju, kako dobro pevaju, kako poštuju stari običaj i s kojom izdržljivošću obilaze njive i kuće ceo dugi letnji dan.
U poslednje vreme "jača" kulturno - umetnička društva rekonstruišu kraljičku povorku, barem za potrebe snimanja emisije ili etnološkog filma. Postoje sredine gde je pokušaj uspeo i već godinama redovno se obavlja, o čemu svedoče atraktivne fotografije u novinama i snimci u TV emisijama.
Tagovi
Autorka
