Da li kupac zna, koliko povrtara muka košta, kad bira jeftinije?

Povrtari dočekuju ovogodišnju setvu uz velike izazove. Prema objavljenim indeksima, energenti su poskupeli za 2,3 odsto, a seme za 3,7 odsto, a tu je i porast cene đubriva i hemijske zaštite. Međutim, proizvođači povrća tvrde da iz ovih cifara ni izdaleka ne može da se sagleda sva njihova muka.

Osnovni problem predstavlja im činjenica da je cena ukupnog repromaterijala vezana za kurs evra, a nije isto kad je evro 79 dinara, kao u doba kad je uveden, i sada, kad je evro 117 dinara. Bez ulaganja od bar 5.000 evra (gruba procena) povrtar bolje da se ne upušta u ceo posao, a cena gotovog proizvoda se ne menja.

Rezultat?

Čak i ako godina bude dobra, a rod povrća kvalitetan - to još uvek ne garantuje finansijski uspeh povrtarskog gazdinstva, jer je cela država, od velikih trgovina do pijačnih tezgi malih i većih preprodavaca, puna uvezenog povrća. 

Fizički naporan posao

Povrtarski posao zahtevan je do te mere da se radi bukvalno svih 365 dana u godini. Fizički je naporan, jer se mnogi postupci izvode u sagnutom ili klečećem položaju, satima ili u toku celog radnog vremena. U plasteniku ili u baštenskim lejama uvek ima posla za celu porodicu. Podizanje plastenika u mnogome je izmenilo nekadašnje povrtarstvo, u smislu da je mlado povrće zaštićeno od iznenadnog zahlađenja, ali, svi ostali rizici i dalje su prisutni.

Povrtarstvo je tradicionalno u selima opštine Kikinda, naročito u Nakovu, odakle su još u doba između velikih svetskih ratova stizali povrtarski proizvodi na trpeze najotmenijih hotela u Beogradu, Segedinu i Budimpešti. Iako tada nije bilo plastenika, postojale su "tople leje" za odbranu od prolećnih mrazeva i postojale su porodice koje su generacijama gajile najlepše i najukusnije povrće za probranu publiku kao i za pijacu uvodeći u ishranu nove vrste i izmišljajući nove načine pakovanja, da se roba ne ošteti u transportu dok ne stigne do krajnjeg korisnika.

Doba plastenika u ovim krajevima - početkom veka - napravilo je pravi "bum", vlasnici su proizvodili za poznatog kupca, dizali povoljne kredite, stavljali plastenike na svaku raspoloživu površinu i zapošljavali svu raspoloživu radnu snagu. Izgledalo je da razvoju severnobanatskog povrtarstva više ništa ne može da stane na put, jer su mnoga domaćinstva uvela barem po jedan plastenik za sopstvene potrebe, u bašti, "da se nađe".

Zdravo i jeftino?

"Jači" vlasnici, oni sa velikim površinama pod plastenicima, udruživali su se u asocijacije, spremni da budu konkurentni na tržištu. Ovaj trend je trajao nekoliko sezona, vlasnici su primetili da ne mogu da naplate svoj rad i trud, pa su se oni koji su tek ušli u povrtarstvo vratili svojim poslovima u državnim firmama, a plastenike i povrće u njima ostavili na brigu starim roditeljima. Oni koji su ostali, kažu da imaju prihode od svog posla, ali, daleko je to od ulaganja koje povrtarstvo iziskuje.

Kupci, sa svoje strane, zbog smanjene kupovne moći većine stanovništva, traže jeftino povrće, a ne najlepše i najkvalitetnije, ne pitajući da li je domaće. Mnoge porodice retko i kupuju drugo povrće osim luka i krompira, a i taj luk i krompir često stiže iz uvoza.  

I dok lekari i stručnjaci za ishranu uveravaju potrošače da je povrće, naročito sveže, hrana budućnosti, mnogi povrtari svoju budućnost vide u promeni posla dok drugi predlažu osnivanje zadruga i drugih asocijacija kako bi se troškovi nabavke repromaterijala bar donekle ublažili i kako bi udruženi proizvođači iskoristili svako pojeftinjenje ili popust.