Jedina preostala suvača u Srbiji: Kakve priče krije stari mlin?

Na prelazu iz 19. u 20. vek u Kikindi je 51 suvača mlela žito. Koliko ih je radilo u selima, više se ni broja ne zna, tako da tema ostaje za posebno istraživanje. Čak se jedna ulica u Kikindi zvala Suvačarska. Sad je ostala samo jedna suvača, kao spomenik nekadašnjim vremenima.

U doba kada je radila, predstavljala je čudo tehnike, jer sa vetrenjačama je uvek mnogo komplikacija, vodenice su već izlazile iz mode, a trebalo je samleti silno žito koje su proizvodili ondašnji ratari na svojim ili veleposedničkim njivama.

Iz kuhinje pravo do vodeničnog kamena iz 1821. godine

 U monografiji "Velikokikindske suvače" istoričar Vladislav Vujin navodi da se suvače u Kikindi prvi put pominju u dokumentima 1781. godine (što znači da su već postojale i radile ), kad ih je u gradu bilo 17, a ova poslednja preostala sagrađena je 1899. godine. 

Šta je uopšte suvača?

Suhi mlin, koji melje bez vode, vetra, vodene pare ili električne struje. Čak je postojalo u severnobanatskim mestima prezime Suhomlinov. Suvača je prizemna zgrada, sa svih strana dobro provetrena leti i zimi. Centralno mesto zauzima veliko kolo, slično točku na zaprežnim kolima, samo sa prečnikom od 20 metara.

Kolo je postavljeno vodoravno, povezano sa mehanizmom koji melje, a za kolo su u pravilnim razmacima privezani konji koji vuku. Odmah kod mlina nalazio se stan za mlinara kome je u poslu pomagao i gonič konja. Kao dobro od izuzetnog istorijskog i kulturnog značaja, kikindska suvača je uvrštena u programe Narodnog muzeja u Kikindi, nedavno odlikovanog priznanjem za najbolji muzej u Srbiji. 

Otvorena za posetioce

"Od aprila do oktobra otvorena je za posetioce i dolaze nam ekskurzije, najviše školske dece. Dođu i predškolci, najmanje srednjoškolci, ali dolaze i pojedinci i parovi koje zanima ova tema: jedina suvača u okolini, osim ako hoće da idu do Sarvaša u Mađarskoj ili Otoka u Hrvatskoj", priča nam dr Dragan Kiurski, viši kustos pedagog Narodnog muzeja u Kikindi, od nedavno doktor muzejskog teatra.

Kako kaže, kada dođu u Muzej deca mogu da vide maketu suvače i pokrenu mehanizam koji je mleo žitarice. 

"Suvače su nešto egzotično, nisu pojava koja se često viđa. Posmatrao sam reakcije posetilaca: ljudi su kao hipnotisani kad zađu u taj prostor ispod velikog kola, te konstrukcije - jer dolaze s ubeđenjem da je suvača nešto malo."

Kiusrki kaže da deca posmatraju ceo mehanizam sa nekim strahopoštovanjem, dok im sve ne objasne.

"Sad smo u redovnom programu mnogih ekskurzija, a u broju poseta prednjače novosadske škole. U maju je Suvaču videlo 1.000 posetilaca", priča naš sagovornik.

Samo da samelju žito

Prvi parni mlin u Kikindi ("Damfil") sagrađen 1862. godine ubrzo je učinio kraj vremenu suvača i sve su porušene, osim ove jedne. I ona je čistom srećom izbegla sudbinu ostalih, izgleda vlasnik nije stigao da je sruši. 

"Naši preci nisu gledali suvače kao mi danas. Niko tu nije pomislio 'pa ovo je dragoceno, ovo će jednog dana biti zanimljivo nekim budućim generacijama'. Ljudi su hteli da samelju svoje žito, detalji ih nisu zanimali."

Uz kikindsku Suvaču vezuje se i jedna tužna priča, kako su veliko kolo vukli stari, isluženi konji, koji su tu, na večito istom poslu i umirali. Romantično, ali, srećom, netačno. Da bi manje platili mlinaru, seljaci su dovodili svoje konje, a kad samelju žito, vraćali su ih kući, na oporavak sa pojačanom ishranom.