Kanali koji su promenili živote poljoprivrednika u Vojvodini

Marija Terezija Valburga Amalija Kristina (1717. – 1780.), prva i jedina žena na prestolu Habsburške monarhije, pripadala je retkim vladarima koji rešavaju problem umesto da ih prave. Kad je došla na vlast, 1740. godine, nasledila je državu koja se raspadala po svim šavovima posle dugih godina ratovanja. Državna kasa bila je skoro prazna, vojska nije primila platu mesecima, a obradivo zemljište bilo je u mnogim oblastima uništeno.

Međutim, umesto da se bavi samo goblenima i odgajanjem dece (rodila ih je šesnaestoro, nadživelo ju je trinaestoro), carica je neočekivano mudrom poslovnom i svakom drugom politikom digla monarhiju u visine, a jedan od stubova vlasti bila je upravo poljoprivreda.

Čiste 11 kilometara kanala - služiće i za navodnjavanje

"Mi nemamo najplodniju zemlju, ali imamo ono najdragocenije: imamo ljude, bistre glave i vredne ruke" - navodno je izjavila Marija Terezija prilikom jedne rasprave o budućnosti poljoprivrede. Ceneći značaj poljoprivrednog stanovništva - "čestitih zemljodjelaca" - vladarka se upustila u velik i mnogo osporavan poduhvat uređenja vodotokova, naročito na području Bačke, Banata i Srema.

Počelo je od uređenja Tise

Ovi krajevi podneli su velike ljudske i materijalne žrtve dok su bili "nemirna granica" Habsburške monarhije i Osmanskog carstva. Poplave su bile skoro uobičajena pojava, reke su se izlivale iz korita posle jačih kiša ostavljajući za sobom pustoš, a kad nije bilo poplave, bilo je suše. Uređenje vodotokova bilo je podloga za današnju plodnu zemlju.

Počelo je od uređenja Tise, poduhvatom u kome je bilo angažovano na hiljade radnika, mnoštvo inženjera, lokalnog civilnog stanovništva i vojske, i podizanjem nasipa na Dunavu, naročito kod mesta koja su već stradala od poplava tako da je krajem caričine vladavine maltene svako mesto koje se nalazilo u blizini tekuće vode imalo "dolmu", nasip koji brani od bujica. Velika većina ovih poslova obavljena je fizičkim ljudskim radom. Pre uređenja, Tisa je u nekim prilikama bila opasnija od Dunava.

Završen pre dva veka

Caričin poduhvat nastavili su njeni sinovi i unuci iako su politički protivnici imali primedbe na velik trošak, koji se pokazao kao jedna od najboljih investicija ondašnje Evrope. Izgradnja Velikog bačkog kanala (na naslovnoj fotografiji), ondašnjeg čuda tehnike, počela je 6. maja 1793. godine pod vođstvom inženjera Jožefa i Gabora Kiša, a završena 1801. godine. Prema poznatim izvorima, bečkom dvoru trebalo je samo deset dana da odobri sredstva za kanal, koji je povezao Tisu i Dunav i zauvek smanjio broj i intenzitet poplava.

Da li je odvodnjavanje mit ili stvarno dobijamo uslugu koju plaćamo?

Kanal je pušten u rad 1802. i u doba kad je radio koristio se za vodosnabdevanje i isušivanje tla. Dug je 118 kilometara, a u doba kad se koristio za plovidbu skraćivao je rečni put za preko 200 kilometara. Širina kanala je 350 metara kod Bačkog Gradišta, a 17 do 25 metara na najužem delu. Danas je kanal nebezbedan za plovidbu zbog mulja i predstavlja jedno od najzagađenijih mesta u Evropi, ali u doba kad je bio nov promenio je život miliona ljudi, poljoprivrednika, zanatlija, trgovaca, pejzaž i državu u kojoj se nalazio.

Carica je u svakom pogledu dobro izračunala godinama pre nego što su braća Kiš preuzela posao. Navodnjavanje i odvodnjavanje i danas su poljoprivrednicima osnova za sve što rade.