Ko su "rupnici" i zašto su izazivali strah kod seljaka?

Nije moguće pomenuti litijum, a da se ne zapodene rasprava o zagađenju, uz različite ocene opasnosti. Poljoprivrednici, naravno, dele brigu o opstanku plodnog zemljišta i ispravne vode.

Iako je poljoprivreda starija od rudarenja, od pojave prvih rudnika seljaštvu su bili potrebni metali i minerali koje rudari nalaze, a i rudarima su bili potrebni poljoprivredni proizvodi. Jednostavan odnos potreba i razmene narušava podatak da ni poljoprivreda ni rudarstvo kroz veći deo istorije nisu mogle da se organizuju i dogovaraju po želji učesnika, nego su uvek bile u nadležnosti države, vladara i najmoćnijih ljudi u oblasti. 

"Rupnici" i "bosanski lonac"

Zbog različitog tretmana rudara i seljaka, njihov međusobni odnos bio je, blago rečeno, zategnut, iako nisu često dolazili u kontakt. Rad u rudniku nije uvek bio plaćen rad - bio je kazna koju mnogi ne bi preživeli zbog užasnih uslova u nekadašnjem rudarstvu.

U srednjem veku, pa i mnogo kasnije, seljaštvo zazire od "rupnika" (staro ime za rudare) što je zabeleženo u dokumentima Hrvatske, Bosne i Srbije. U Bosni se pominju "rupnici" iz okoline Podgorice. Takođe se pominje i jelo "bosanski lonac", koje su, po predanju, izmislili upravo rudari: u lonac bi naslagali namirnice, bukvalno sve što bi imali, i vodu, odozgo dobro zatvorili, pa ostavili kod vatre dok rade. Kad završe smenu, za to vreme bi se i jelo ukrčkalo.

U istočnoj Srbiji postoje legende o saskim rudarima (Nemcima iz Saksonije) i njihovom predvodniku Damjanu Hutmanu (hutman nije prezime, nego nemačka reč za nadzornika. Oni po rudnicima oko reke Pek traže, uhode i progone Srebrnog cara, tajanstveno biće koje upravlja rudama i po svojoj volji dopušta rudarima da nađu dragoceni metal ili ih zavodi u zamršene hodnike, opasne pećine i rupe bez dna gde će poginuti.

Strah od rudara

Ipak, ove priče nisu umanjile strah čestitih seljana od rudara i rudarstva. Poljoprivrednici su se plašili tih čudnih ljudi koji rade duboko pod zemljom, kao da na njenoj površini nema dovoljno posla. Drugo, ne manje važno, rudari su, po naredbi ovozemaljskih gospodara, radili i nedeljom i za praznik, što seljaci nikako nisu razumeli.

Borba za čistu vodu i vazduh u senci litijuma i bora. Zašto je Branko smanjio zasade borovnica?

Neuk svet pripisivao je rudarima izvesne magične moći, jer su na svom poslu bili blizu "srcu zemlje", samim tim i vatrama pakla, pa su, kao, imali neki dogovor sa podzemnim silama da im poštede život. Povremene eksplozije i druge nesreće u kopovima  - gde ipak ne izginu svi rudari, poneki se izvuku - samo su potpaljivale ovo verovanje i naviku poljoprivrednika da se drže dalje od rudnika.

Ni najsiromašniji seljak nije želeo da mu se kćeri udaju za rudare, jer, kakav je to zet, koji nikad nije kod kuće, radi pod zemljom, ne poštuje nedelju i praznik i još može da pogine da mu se ni grob ne zna pod odronom kamenja. Udaja rudarske kćeri za seljačkog sina bila bi, s druge strane, pravo čudo, jer rudari, koji su se po potrebi posla selili, često nisu ni zasnivali porodice.

Ni plodne zemlje, ni čiste vode

A primetili su poljoprivrednici još jednu neobičnu pojavu: da blizu rudnika - još u doba kad se od tehnologije koristio samo pijuk i drvena kolica - nema ni plodne zemlje ni čiste vode. 

U savremenom dobu rudarstvo je postalo sasvim drugačija delatnost. Nove tehnologije, postupci, alati i materijali velikom većinom su tako opasni za čistoću prirodne sredine da je u mnogim državama - rudarenje zabranjeno u blizini plodne zemlje, bistre vode i ostalih prirodnih lepota.

Kako u Srbiji razrešiti dilemu povodom starog straha i nove opasnosti od zagađenja, izazov je za celo društvo, naravno i za poljoprivrednike.