Koliko još možemo računati na prirodne zalihe fosfora i kalijuma, za biljke veoma bitnih đubriva?

Nabasao sam slučajno na zanimljive podatke, pa sam odlučio da ih podilim. Radim to jer mislim da je bitno razumeti neke procese koji će u budućnosti imati veliki uticaj na raspoloživost hrane. I zato jer mi ljudi prelako stvari uzimamo "zdravo za gotovo“. Npr. činjenicu da ono što se milijardama godina stvaralo u geološkim procesima na planeti Zemlji potrošimo za nekoliko stotina godina, bez da imamo plan šta ćemo raditi kad iscrpimo zalihe.

Ti zanimljivi podaci su u vezi sa prirodnim zalihama fosfora i kalijuma, jako bitnih đubriva za uzgoj svih biljaka.  

Fosfor (P) je neophodan za rast useva i proizvodnju hrane, a većina koja se koristi na poljoprivrednom zemljištu dolazi iz fosfatne stene (PR – phosphate rock), neobnovljivog izvora. Raspodela PR rezervi i procenat trenutne proizvodnje koncentsani su u nekolicini zemalja, posebno Maroku i Kini. Pojedinačne zemlje upravljaju svojom rudarskom industrijom fosfata sa različitim odnosima rezervi i proizvodnje, što određuje životni vek PR rezervi u toj zemlji i, zauzvrat, globalnu distribuciju i rezervi i proizvodnje u budućnosti.

Rezerve će biti iscrpljene u roku od 100 godina 

Rezultati pokazuju da se 70 odsto globalne proizvodnje trenutno proizvodi iz rezervi koje će biti iscrpljene u roku od 100 godina, a u kombinaciji sa sve većom potražnjom rezultiraće značajnim globalnim deficitom proizvodnje, koji će do 2070. biti veći od trenutne proizvodnje. Maroko, sa skoro 77 odsto svetskih rezervi, moraće da poveća proizvodnju za oko 700 odsto do 2075. kako bi podmirio većinu ovog deficita. Ako je to moguće, dobiće ta zemlja mnogo veći udeo u svetskoj proizvodnji, sa oko 15 odsto u 2010. na oko 80 odsto do 2100., što podrazumeva veću kontrolu nad tržišnim cenama. Osim što društvo može značajno da poveća recikliranje fosfora, buduća globalna sigurnost fosfora sve će se više oslanjati na jednu zemlju.

Kalijum (K) se proizvodi od rude koja se takođe kopa u rudnicima - ruda se zove potash/potaš. Ova ruda se sastoji od minerala koji sadrže soli bazirane na kalijumu. Svetske zalihe su procenjene na 3,6 milijardi tona dok je godišnja proizvodnja oko 39 miliona tona. Dakle opet smo na negde na brojci od oko jedan odsto odnosno i potasha imamo za oko 100 godina. Zemlje sa najvećim zalihama i proizvodnjom su Kanada, Rusija, Kina, Belorusija i Nemačka.

Azotom se nisam puno bavio, jer se proizvodi iz prirodnog gasa, pa je i njegova proizvodnja manje zavisna od neke vrste rudarenja. Ali i dalje, rezerve su i tu ograničene, Google kaže da zaliha gasa ima za 50-tak godina, ali nekako uvek pronađu neku novu naftu i gas, pa i tu stavljam rezervu na broj godina, ali sigurno nije neograničana. Iz kosmičke perspektive, 100 ili 500 godina svejedno jer nestaće ga pre ili kasnije.

Cene padaju, potrošnja raste 

Kako sam istraživao ovu temu, naišao sam na još zanimljivih podataka iz izvještaja IFA. IFA je svetsko udruženje proizvođa đubriva i ima veoma dobre javne podatke u vezi sa potrošnjom i proizvodnjom đubriva. Vidljivo je kakav je bio uticaj visokih cena đubriva u 2022. godini - korišćene količine su se smanjile. Ali kako se poremećaji izduvavaju, cene padaju i potrošnja će rasti.

Poljoprivredne priče Ivana Malića možete pročitati i na njegovu blogu.

Šta će se dogoditi kad nestane PR i potash ruda? Našao sam jedan naučni članak koji nudi neke od odgovora, rekao bih još uvek više na akademskom nivou. Očigledno je to još jedan od problema koje ćemo ostaviti unucima u nasleđe.