Narodna verovanja i postupci u slučaju suše

Kiša je nepoželjna u danima žetve, poplava uvek, ali, malo je prirodnih pojava kojih se ovdašnji poljoprivrednici toliko boje kao što je to suša. Taj pravi, iskonski i arhetipski strah opisan je u jednoj staroj pesmi iz Banata, sačuvanoj samo zahvaljujući trudu etnologa amatera:

"Tri godine nije kiša pala, ni iz neba plaha susnežica, od suše je zemlja popucala, u nju živi popadaše ljudi".

Sad postoje sistemi za navodnjavanje, u davna vremena seljaci nisu imali ni to nego su se od suše branili na tradicionalne načine. Izgovorili bi molitve, pozvali sveštenika, organizovali litiju - svečanu povorku sa molitvom za kišu, oko celog atara, preduzeli sve što bi znali. Kad ne bi bilo rezultata, a šanse su pola - pola, pribegli bi starim verovanjima u nadi da će se nebo smilovati o poslati pomoć.

Uobičajeno je da se na zemlju stavi tanjir sa hlebom, solju i praznom čašom za vodu. Tanjir, hleb i so simbolizuju savez sa nebeskim silama, a prazna čaša - podsećanje "nadležnim" svecima ili božanstvima da treba da je napune, na primer, obilnom kišom. U slučaju suše, poljoprivrednici su iznosili na sunce metalne alatke koje imaju drveno držalje - srpove, kose, ašove, vile, grabulje i lopate, pa bi ih poređali ispred kuće i polili vodom.

Iako ovaj postupak ima sasvim praktičnu svrhu, jer, drveno držalje od vode zabrekne, pa metalni deo neće spadati, izgleda je nekadašnji paor verovao da će na ovaj način nekako prizvati i kišu.

Zašto baš na mačku?

U selima Bačke i Banata domaćica bi ranom zorom, bez svedoka, izlila veliki lavor ili vedricu vode na mačku. Verovalo se da će do večeri već pasti kiša. Zašto baš na mačku, koja mrzi kad je polivaju vodom? Zato što je mačka u svim starim verama posvećena ženskim božanstvima koja upravljaju vodama. Kad, dakle, veoma ćudljivo i uvredljivo božanstvo vidi da je neko surovo okupao mačku, osvetiće se ljudima - tako što će njih okupati pljuskom. 

U istočnoj Srbiji seljaci su išli još dalje, pa su kad suša potraje održavali veoma stari obred u kome su glumili da sahranjuju živu mačku. Jedan od seljana bi izigravao sveštenika koji drži opelo, ostali su plakali i ridali kao na pravoj sahrani, sa daćom i obilnim količinama alkohola, sve verujući da će se sile zadužene za kišu naljutiti zbog ovakvog postupka (jer mačka je zatvarana u improvizovani kovčeg, odakle se bez sumnje oglašavala urlicima) i učesnike običaja zaliti obilnim padavinama.

Još jedan od običaja - dodolska igra

U drugim krajevima kao lek od suše smatrala se dodolska igra. Taj običaj izgleda ovako: okupe se devojke, odevene samo u košulje, stave na glave zelene vence i ukrase odeću lišćem i grančicama, pa idu po selu, pred svakom kućom otpevaju "mi idemo preko polja oj dodo oj dodole, a oblaci preko neba. Oblaci nas pretekoše, žito, vino porosiše". Na ovo ih svaka domaćica polije vodom, pa po završetku obilaska idu kućama mokre kao da su upale u potok.

Vuk Karadžić beleži da je ovaj običaj bio u izumiranju još u njegovo doba jer devojke nisu htele da se sramote idući po selu samo u košuljama i još mokre. Običaj je nema sumnje veoma star, jer su devojke, ne znajući, samo imitirale drevno žensko božanstvo, koje sasvim slobodno luta okolo sablažnjivo razodeveno i ukrašeno samo zelenilom donoseći kišu svima koji otpevaju odgovarajuće stihove.

Sve ovo može da bude smešno savremenom poljoprivredniku, ali, tek kad - padne kiša.