Nekadašnji stravičan običaj na selu prekinula je kikindska medicinska sestra

Navodno u doba cvetanja lipe ljude "hvata" izvesno neobjašnjivo romantično raspoloženje i razneženost. Stručnjaci za etnologiju ovo pripisuju drevnim ženskim božanstvima drveća: lipa je posvećena boginji zaštitnici ljubavi, zato je upravo od lipovog stabla izrezana i stvorena prva žena - ili već tako nekako.

Međutim, za devojku koja je između dva velika rata došla u Kikindu da bi radila u nekoj vrsti dispanzera za decu nijedna od ovih priča nije značila ništa. Ona je samo uživala u prijatnom mirisu koji ju je pratio kroz ceo centar nepoznatog, prvi put viđenog grada. Posle se pokazalo da je miris lipe bio toliko efikasan i našu junakinju očarao toliko da se u ovaj grad zaljubila, udala, stekla potomstvo, radila ceo radni vek i živela do svojih poslednjih dana.

Postavljanje prave, školovane medicinske sestre

Anka Lozančić Vidović, prva školovana medicinska sestra u Kikindi, koju sam imala čast da intervjuišem davnih devedesetih godina (retko ohrabrujuća tema u vremenu potpunog sunovrata), rođena je na ostrvu Visu. Pre dolaska u Kikindu, radila je u stacionaru za decu obolelu od tuberkuloze u Sremskoj Kamenici, tamo gde je danas Institut za plućne bolesti. Tuberkuloza je u ono doba bila neizlečiva.

Lekovita i mirisna lipa pomaže kod mnogih zdravstvenih tegoba

Anka se, prema sopstvenom priznanju, često pitala postoji li neki posao gde se ne bi suočavala sa toliko smrti - gde bi bilo moguće da pomogne deci, svojoj omiljenoj ciljnoj grupi, kojoj je naumila da posveti ceo život, pošto se, zbog svog lošeg zdravlja, prema ondašnjim shvatanjima, nije nešto naročito nadala zasnivanju sopstvene porodice. 

Prilika za novi posao ukazala se neočekivano, jer, postojalo je nešto gore i strašnije od tuberkuloze: visoka smrtnost beba u Kikindi. Još se Austrougarska suočila s tim velikim problemom, opisanim u beleškama lekara, a i nova SHS država je odlučila da preduzme mere. Jedna od mera bilo je postavljanje prave, školovane medicinske sestre u Kikindi. Da, dobro ste pročitali: postavljanje - jer, u ono doba, lekar i medicinska sestra bili su državni službenici i išli su da rade tamo gde im država odredi, pa je tako i Anka Vidović krenula na svoj veliki zadatak u Kikindi, unapred se brinući kako će je tamo ljudi dočekati.

Pomor novorođenčadi

One lipe na glavnoj ulici doživela je kao dobar znak - neku vrstu dobrodošlice u mestu gde nije poznavala nikoga. Prema njenom svedočenju, svaka četvrta beba rođena početkom dvadesetih godina prošlog veka u Kikindi i okolnim selima ne bi doživela svoj prvi rođendan. Tolika stopa umiranja novorođenčadi i sasvim male dece nije zabeležena ni u najsiromašnijim krševitim krajevima nove države, onim u kojima je stanovništvo potpuno regularno umiralo od gladi.

U tada bogatoj Kikindi bilo je hrane - ali ne i spasa za decu koja se rode u ovo doba godine. Razlog za ovo bio je jedan običaj, stravičan sa današnje tačke gledišta: s obzirom da se žena smatrala prvenstveno kao radna snaga u poljoprivrednom domaćinstvu, a tek onda kao "proizvođačica" potomaka, mlade majke nisu imale dozvolu svojih muževa i svekrva da doje decu nego su odmah posle porođaja morale da se vrate poslovima u polju i oko kuće. Bebe su dobijale nerazređeno kravlje mleko, što je u toku leta, na vrućini i uz ondašnju "higijenu", značilo samo jedno: proliv koji vodi u smrt.

Da li žene na selu brinu o svom zdravlju? Imaju li uslova za to?

Danas bi ipak bilo malo verovatno da beba umre zbog banalne crevne infekcije, jer postoje dosta efikasni lekovi; onda, nije bilo tog lekara koji bi spasao obolelo dete. Bebe koje su se rodile krajem leta - tzv. "jesenčad" imale su šansu da, uz dosta sreće, ako ih ne dokači neka druga smrtonosna dečja bolest, prežive zimu, ojačaju i dočekaju sledeće cvetanje lipe.  

"Kupus u kacu, a dete u kolevku"

Zamislimo sad Anku Vidović, došljakinju u Kikindi, mladu i osetljivu devojku koja otežano hoda, ali, sve vreme žuri i svuda stiže - kako ide po celom gradu i selima, od kuće do kuće, gde god živi trudnica ili gde god se rodila beba i svom snagom svog znanja i entuzijazma ubeđuje majku, njenog muža i njegove roditelje, da bebu treba dojiti, kako bi preživela leto. Moguće je da medicinska sestra, nije svuda dočekana dobrodošlicom, iako o tome prilikom intervjuisanja nije htela da priča "ni za lek".

Dojenje se u mnogim seoskim kućama smatralo kao neka zabava za bogate i dokone žene, koje se izležavaju u krevetima umesto da rade. Smrt novorođenčeta izgleda nije previše dirala muževe i njihove roditelje, naročito kod seljačke sirotinje, a na patnju žene kojoj je umrlo dete svakako niko nije obraćao pažnju. Uostalom, kako su mnoge žene u ono doba rađale po sistemu "kupus u kacu, a dete u kolevku", znači, svake godine po jedna beba - bilo je šanse da najotpornija novorođenčad ipak prežive sva iskušenja, a to je, po svemu sudeći, bilo sasvim dovoljno za tadašnji mentalitet.

Niko nije smeo da se suprotstavi Državnom Službeniku

I onda se pojavi devojka sa čudnim naglaskom, koja objašnjava kako treba postupati sa bebama, da sve prežive, a ne samo one najjače! Muževi i njihovi roditelji bez sumnje su iz kože izlazili. Ali, niko nije smeo da se suprotstavi Državnom Službeniku - tako da su ovdašnji nepoverljivi stanovnici, progutavši gunđanje, puštali u kuće mladu medicinsku sestru u uniformi koja je uključivala tamnu pelerinu preko odeće, leti i zimi. Ankin terenski prosvetiteljski rad - edukacija trudnica, porodilja i njihovog okruženja, kako bi se to danas reklo, dao je ploda već za nekoliko godina.

Jednom zauvek smanjena je drastična smrtnost beba i male dece u Kikindi i pripadajućim joj selima. Poslednji i najjači udarac ovoj pošasti zadala je vakcinacija posle Drugog svetskog rata - u kojoj je Anka takođe učestvovala, ovog puta kao iskusna visoko uvažena medicinska sestra na čelu ekipe mlađih zdravstvenih radnica. 

Spomen ploča s osnovnim podacima o prvoj medicinskoj sestri u Kikindi i natpisom "ovde je živela žena koja je spasavala i spasla generacije dece" - baš bi bila lep potez neke lokalne vlasti koja bi vodila računa o znamenitim (i svim ostalim) ovdašnjim ljudima. 

_{Priča "Miris lipe na glavnoj ulici" objavljena je u lokalnom glasilu "Kikindske" u leto 2017. godine}