Paradajz za odbranu od napasti žita, čađ za kupusov buhač?

Poljoprivrednici iz davnih vremena nisu imali na raspolaganju ništa od hemije i opreme koju imaju njihove današnje kolege, a nisu imali ni načina da se obaveste, s obzirom da niti su bili pismeni niti se na tržištu nalazila literatura koja bi mogla da im koristi. Oslanjali su se na iskustvo, lično, porodično ili tradicionalna zapažanja i praksu zajednice.

Štetočine koje uništavaju usev bile su, naprotiv, iste kao danas, verovatno još brojnije, pošto hemija protiv njih nije još postojala pa su se potpuno nesmetano razmnožavale. Zato su poljoprivrednici koristili ono što su imali - biljke iz prirode. Davno su primetili da jak čaj od koprive tera štetočine. Od lisnih vašiju, grinja i plesni, gusenica i mrava branili su biljke sredstvom od pelina, vratića, odoljena, preslice, ili crnog i belog luka.

Pepeo iz "ugašene" kuće u gluvo doba noći

Kad su u ove krajeve stigli duvan i paradajz, iskorišćeni su za istu svrhu. Duvan se upotrebljavao skuvan u dosta vode ili potpuno suv i smrvljen u sitan prah, koji se rasipa po usevu da bi oterao štetočine. Isečen plod i stablo paradajza, prema verovanju ondašnjih poljoprivrednika, brani žito od svake napasti. Baštu su štitili od gusenica i puževa tako što bi svuda okolo posejali konoplju kao ogradu, a bubu buhač i sve ostale štetočine pokušavali su da oteraju koristeći čađ. Da čađ i pepeo zaista deluju, potvrdila je mnogo kasnije i nauka, ali, ondašnji seljaci nisu imali pristup nauci, pa su dodali u priču malo nezaobilazne mitologije i mašte.

Kao, da bi se kupus oslobodio buhača i gusenica, treba "u gluvo doba" (oko dva sata posle ponoći) uzeti čađ i pepeo iz "ugašene" (napuštene) kuće, čiji su se stanari odselili, pa će i štetočine da se odsele. Miševe su nekadašnji poljoprivrednici rasterivali listovima oleandra, a pacova pokušavali da se reše lojem pomešanim sa pelinom. Naravno da su držali i mačke kao odbranu od miševa, pacova i drugih sitnih glodara, s dubokim uverenjem da mačka, ako želimo da dobro lovi, ne sme biti udarena vratima, metlom ili ljudskom rukom. 

Molitvama i pesmama

Cilj ondašnjeg seljaštva, kako izgleda, nije nužno bilo fizičko istrebljenje štetočina, smatrali su sasvim dovoljnim da štetočine - nekuda odu. Zato su zvali sveštenika da očita molitvu, a i sami su pokušavali da oteraju nezvane goste. Najpre bi ljubazno zamolili puževe, miševe, gusenice i insekte da odu, recimo, do komšijske njive ili bašte, ili još dalje, u  zemlje "iza mora", u "Lelejsku goru" i na slična mitološka mesta. Kad to ne bi pomoglo (a ne bi), okupljala se cela porodica, nekad i celo selo, da lupnjavom u šerpe i tiganje i glasnim vikanjem ili pevanjem obrednih pesama otera nametljivce.

Neke od ovih pesama sačuvali su etnolozi od zaborava, a u svakoj od njih sadržana je ozbiljna pretnja štetnim stvorenjima da će izginuti, "oči svoje izbosti, na dva trna glogova" ako brzo ne odu. Veselin Čajkanović u svojim delima pominje da su seljaci sasvim ozbiljno postili određene dane u godini protiv miševa, puževa pa do vukova koji kolju stoku.

Iako naivan s današnje tačke gledišta, ovaj pristup bio je potpuno drugačiji od današnjeg, kad, uz upotrebu snažne hemije, za čas budu istrebljena i korisna stvorenja uz štetočine, što se najbolje pokazuje na primeru pčela, koje stradaju od otrova skoro svake godine.