Meso se jelo, praznikom i radnim danom, praznikom više, radnim danom - ne mnogo manje. Smatralo se vrlo neophodnim. Da li su iza nas "mrsna" vremena?
U ta davna nostalgična vremena standard porodica merio se po količini mesa koju ukućani pojedu u toku meseca, a ne po visini računa koje ne mogu da plate. Tada još niko nije plasirao tezu o štetnosti mesa niti je ijedan lekar spominjao da ishrana na bazi mesa dovodi do ove ili one bolesti.
Baš naprotiv, smatralo se da je meso jednostavno neophodno, naročito u ishrani dece. Vegetarijanci nisu bili poznati, osim što smo ponekad čitali o ljudima i celim narodima koji žive od voća, povrća i žitarica i mnogo se čudili takvim podacima. Meso se jelo, praznikom i radnim danom, praznikom više, radnim danom - ne mnogo manje.
Deda i baka su postili kao i mnogi ljudi njihove generacije: navika iz predratnih vremena, jednom stečena, upražnjavana je do kraja njihovih života. Sećam se "praznog" pasulja, sočiva, krompira na sto načina, raznih variva i čorbica priređenih bez mesa, mleka i jaja, a i pored toga savršeno ukusnih, pa tako 210 dana u godini jer toliko traju ukupno svi postovi pred velike praznike, plus sreda i petak svake nedelje. Jednom su deda i baka malo preterali, pokušavajući da otposte Časni post pred Božić samo na hlebu i čaju uz poneku jabuku. Oboje su se razboleli, pa je njihov jedini zet, a moj otac morao da upotrebi svu svoju rečitost ubeđujući ih da pojedu nešto jače.
"Pa vi niste nikog ubili, unesrećili, niste tuđe oteli, zašto je potrebno da tako ispaštate", pitao je tata, a ovo dvoje su, posle kraćeg razmišljanja, odlučili da poslušaju. Tata nije postio i nije voleo ni razgovor o postu.
"Kakav post, kakvi bakrači, četiri ratne godine sam bio gladan!", glasio je njegov neoborivi argument (a radi se, naravno, o Drugom svetskom ratu i detinjstvu u planinskom kraju gde umiranje od gladi uopšte nije bilo neobično).
Zato je u kući uvek moralo da bude mesa i mesnih prerađevina, po mogućnosti - od svinjetine. Praška šunka, "čajne" kobasice, "Gavrilović" salama, viršle, "debrecine" kobasice, bile su redovne u špajzu ili frižideru, od kad smo stekli frižider. Osim mesa i salama, nije smelo da nestane svežeg hleba, "gauda" sira i slatkiša, naročito krempita i baklava, jer je tata voleo da mnogo i dobro jede.
Celo pile za nedeljni ručak otišlo bi pre večere, a šnicle od buta, za pohovanje kupovane su na kilograme. Veliki lonac pun sarmi, sa redom suvih svinjskih rebara i slanine na dnu i na vrhu, koje je mama fantastično pripremala, ne bi dugo potrajao, jer je tata, uz TV program, imao običaj da pojede bar nekoliko sarmica posle večere. Mamini pokušaji da prošvercuje neko jelo bez mesa - lak đuveč sa povrćem, pohovani karfiol i tikvice, krompir, musaku od pohovanih paprika i slično - raskrinkani su i osujećeni u roku od odmah.
"Pa ne može baš svakog dana meso", pravdala se mama.
"O, može. I mora!", odgovorio bi tata.
"Mislim da smo ovakvom ishranom pojeli bar nekoliko automobila", vajkala se mama ponekad.
U svom drugom braku, međutim, tata je postio i više nego što se nadao ili što je doživeo tokom svog ratnog i poratnog detinjstva. Njegova žena, velika vernica, insistirala je na postu do granice izdržljivosti (naravno, ne svoje). Događalo se da se u njihovom domaćinstvu tokom celog leta živi na hlebu i voću - iako su oboje imali penzije od kojih su mogli da normalno jedu. Moj otac, velik, krupan čovek stesao se na pola svoje nekadašnje telesne mase, sva odeća je landarala na njemu.
"Odlično, tako reducirati težinu, potpuno promeniti način ishrane, i još u tim godinama, bravo, bravo", oduševljavali su se lekari. Kad se tata razboleo i umro, nisu imali komentar.
Tekst objavljen u "Kikindskim", lokalnom glasilu, 2019. godine pod naslovom "Mrsna vremena", u rubrici "Kikindski nostalgični život" koja je izlazila od septembra 2018. do juna 2021.
Tagovi
Autorka