Prva karika paor, poslednja kupac - a ko "kupi kajmak" u lancu od njive do trpeze?

Napraviti napredno i pravedno društvo trebalo bi da bude vrhunski ideal svakog demokratskog sistema. Jedan od ciljeva takvog društva jeste adekvatno nagraditi onoga ko radi prema kriterijumu doprinosa opštem dobru, u skladu sa njegovim ličnim doprinosom koji će tržište pravedno da valorizuje ako radi dobro, ili da "kazni" ako taj njegov doprinos tržište oceni kao manje dobro ili loše.

Kako smo došli od ovako lepe i politički korektne formulacije "svakome po zasluzi", pa do potpuno deformisane stvarnosti u sistemu gde su neposredni proizvođači srazmerno mnogo manje nagrađeni od svih ostalih aktera u proizvodno - prerađivačko - trgovinskom lancu? Odgovor uopšte nije lak. Zbog toga će ovaj tekst pokušati da potpuno ogoli ovaj nakaradni sistem i banalizujemo ga do mere koja nas primorava da se najpre konsultujemo sa istorijom.

Tako ćemo pokušati da pronađemo taj kritični trenutak kada je poljoprivredni proizvođač izgubio svoj značaj u pomenutom lancu "od njive do trpeze".

"Pošteno da poštenije ne može biti"

Prvi oblik razmene bila je trampa, odnosno vid razmene dobara bez posredstva novca. Razmene su podrazumevale pošten sporazum između dve strane koje su razmenjivale svoje proizvode, koji već tada dobijaju karakter robe. Po međusobnim procenama o vrednosti sopstvene i tuđe robe koje su predmet razmene, sklapani su sporazumi na obostrano zadovoljstvo. Što bi se reklo "pošteno da poštenije ne može biti".

U sedmom veku pre nove ere pojavio se posrednički faktor u trgovini između dve strane - novac. Trgovanje posredstvom novca imalo je mnogo praktičnih prednosti u odnosu na trampu. Da preskočimo vekove i razvoj monetarnog i bankarskog sistema, pojava i razvoj novca u jednom trenutku nas dovodi do činjenice da operacije novcem dovode do toga da sposobni trgovci i bankari postaju najbogatiji sloj društva. Na taj način oni su značaj na lestvici najbogatijih i najuglednijih članova društva polako, ali sigurno preuzeli od primarnih proizvođača.

Ovaj raspored moći i bogatstva praktično se zadržao i do današnjiih dana, samo što je razlika u toj podeli zarade postala još izraženija. Ova kratka i vrlo svedena geneza razvoja odnosa proizvođača i trgovaca jasno nam pokazuje ko danas dobija, a ko gubi u ovoj svojevrsnoj utakmici.

Odmah na startu da razjasnimo: nisu samo trgovci ti koji su "pokupili kajmak" u ovoj raspodeli profita. Tu su, kao možda i veći "skupljači kajmaka" prerađivači, transportne kompanije, distributeri. O uvoznicima da i ne govorimo.

Ko su najveći gubitnici?

Put jednog prehrambenog artikla od njive pa do rafova u supermarketu, prolazi "kroz ruke" mnogo aktera. Nekada je taj put duži, sa više aktera, a nekada je kraći. Međutim, ono što je izvesno, jeste da je polazna stanica tog puta poljoprivrednik, a da se poslednja deonica završava kupcem. Kupac kao poslednji "igrač" na tom krivudavom putu suočava se sa istinom na kraju tog puta, koja se zove cena. Upravo prva i poslednja karika ove lančane strukture su elementi bez kojih ovog lanca jednostavno ne bi bilo. Dakle, prva karika je paor, a poslednja kupac.

Da pojednostavimo: može li uopšte biti nekog finalnog, lepo upakovanog i dobro reklamiranog prehrambenog artikla da paor nije proizveo sirovinu od koje se taj artikal pravi? Naravno, odgovor je jasan: ne. Sa druge strane: može li trgovac da funkcioniše i uopšte da postoji, ako taj tako ukusan i lepo dizajniran prehrambeni proizvod nema ko da kupi? Odgovor je isti: ne.

Poreska uprava saopštila - evo koliko je izdato fiskalnih računa na dan bojkota

Koliko god delovalo da na osnovu ove dve premise izvodimo konsekventni zaključak da su poljoprvrednik kao prva i potrošač kao poslednja karika jednog lanca, najznačajniji delovi tog lanca, praksa nam govori da su upravo ovi delovi tog sistema najveći gubitnici. Naime, sve što se "umetnulo" između prve i poslednje karike u ovom lancu, toliko je dovelo ovaj sistem do apsurda da imamo osiromašenog paora zbog niskih otkupnih cena svojih proizvoda, a sa druge strane nezadovoljnog kupca zbog visokih cena hrane koje bitno ugrožavaju njihov životni standard.

Zaključak se sam nameće: neko je između poljoprivrednika kao prvog i potrošača kao poslednjeg u lancu snabdevanja hranom, dobro zaradio.

Utopija ili realnost?

Tržišna ekonomija počiva na principima slobodne konkurencije i apsolutno fer i korektne tržišne utakmice. To u suštini podrazumeva da će vaša roba sa idealnim odnosom kvaliteta i cene biti konkurentnija od robe vašeg konkurenta, pa samim tim i privlačnija kupcu, koji će to prepoznati i reagovati kupovinom tog artikla. Da li je to utopija ili realna mogućnost da se takav scenario određivanja krajnje cene uspostavi i na našem tržištu?

Biću slobodan da dam odgovor da to nije utopija pod uslovom da uspostavimo sistem dobrih zakona koji će se dosledno primenjivati pa tada i napred pomenuta logička matrica formiranja cena u tržišnoj ekonomiji neće biti samo utopijski san.

Apsurdi srpske poljoprivrede: Dobitnik je jasan, gubitnik tek jasno prepoznatljiv

Naša stvarnost ipak nam govori da je to u ovom trentku nerealno očekivanje. U konstelaciji odnosa naših učesnika na putu "od njive do trpeze", sasvim su zadovoljni trgovci koji svojim kartelskim dogovorima kreiraju monopolsku strukturu tržišta. Kupcima se jednostavno ne daje prostor da sami donesu racionalnu odluku da kupe određeni proizvod ili da apstiniraju od kupovine, jer upravo taj kartelski dogovor nekih velikih trgovinskih lanaca vam isporučuje jednako visoku cenu koju vi silom prilika morate da platite.

Kupuj sve, možda sutra bude skuplje

Poljoprivredni proizvođač? Ma ko se njega uopšte i seti kada se nađete u modernom supermarketu koji prosto "napada" kupca titravim crvenim natpisima: "akcija". Kakva akcija? Mleko je pojefinilo sa 168 dinara za litru na 155 dinara!? Ili - sniženje junećeg buta sa 1.480 dinara na 1.150 dinara za kilogra!? Psihologija kupca je: kupuj sve, možda sutra bude skuplje. Tek kada se vrati kući i kada splasne potrošački adrenalin, naš "potrošač - štediša" konstatuje da je sirovo mleko od strane otkupljivača plaćeno našem stočaru 62 dinara po litri, a da na deklaraciji junećeg buta stoji zemlja porekla - Argentina. Ali, avaj kasno je, već je kupljeno, a brzopleti kupac je preplavljen osećanjem prevare.

A kako se tek oseća naš poljoprivrednik: sirovo mleko je prodao otkupljivaču po bagatelnoj ceni, a juneći but nije ni stigao da proda, jer su ga preduhitrili uvoznici.

Da se razumemo, posao prerađivača, distributera i konačno trgovaca zahteva mnogo truda, znanja i umeća. Kao takvi svakako potrebni su svakom tržištu. Ne možemo uvek kriviti trgovce ako im proizvod već uđe u njihove magacine sa visokom cenom. Nije ni bitno da li je to zbog distributera koji nerealno naplaćuje logističke troškove ili zbog dobro organizovanog uvozničkog lobija koji trgovcima isporučuje visoku cenu.

To samo govori da upravo te karike između primarnog proizvođača i krajnjeg kupca zarađuju, a poljoprivrednici i kupci ispaštaju. Upravo to treba da prepozna dobar zakon i spreči nepravedno bagaćenje nekih učesnika u lancu, na štetu primarnih proizvođača i konačno kupca.

Spašavanje srpskog agrara

Posledice ovako naopakog sistema su najvidljivije na popisu poljoprivrede koji nam govori o posrnuću srpske poljoprivrede. Uglavnom svi parametri popisa nam ukazuju do koje mere je naša poljoprivreda devastirana. Opadajući broj gazdinstava, kao i prosečna starost nosioca gazdinstva koji iznosi 60 godina, definitivno upućuje na zaključak o padu interesa za bavljenje poljprivredom. Zbog svega toga, nije ni čudo što upravo poljoprivrednici protestuju, a kupci se organizuju na bojkot nekih trgovinskih lanaca. Dakle, najugroženiji (prva i poslednja karika), neće više da trpe nepravdu.

Dok gledamo kako poljoprivrednik ekonomski propada, svedoci smo otvaranja hipermarketa koji niču kao pečurke posle kiše. Jedna od prvih lekcija iz predmeta "Teorija cena" na ekonomskom fakultetu opisuje nam logiku seljenja kapitala u profitbilne delatnosti. Kapital ne greši – seli se u sektor trgovine! Treba li uopšte više da analiziramo našu piramidu profita gde neko zarađuje na teret drugih. Sve je jasno.

Neprihvatljiv odgovor za paore: "Biće. Ne sada, najkasnije za godinu dana"

Ako je za utehu, slična situacija je i u zemljama okruženja, gde je bojkot trgovinskih lanaca još izraženiji nego kod nas.

Rekordan agrarni budžet je došao u zadnji čas za naše poljoprivrednike, kao svojevrstan krizni budžet koji treba da podstakne spašavanje srpskog agrara. To je važan korak u rešavanju statusa prve karike ove spirale od "njive do trpeze". Naravno, ne dovoljan, ali značajan.

Za kraj, nudim trampu: dajem 100 kilograma kukuruza za četiri kilograma svinjskog buta bez kostiju. Što je sigurno, sigurno je!

Naslovna fotografija: AK grafika/Shutterstock/RGtimeline/Dinka Bogunović