Selo Bukovik u Opštini Nova Varoš dobilo je put do glavne saobraćajnice prošle - dakle, 2023.godine - prvi put u svojoj dugoj istoriji.
Da put, dobar, izdržljiv put do sela, predstavlja doslovno pitanje opstanka, dobro znaju svi koji u selu žive, naročito kad hitno treba da odu do obližnjeg ili daljeg drugog naselja. Kad god treba da odnesu svoje proizvode na pijacu, da odu kod lekara, advokata ili u opštinu, posete prijatelje, kupe artikle kojih u selu nema, bilo šta - uvek osete koliko im znači put.
Ako postoji, pa ako je još i ispravan, o tome se uglavnom ne misli mnogo, ali ako je u lošem stanju ili ga uopšte nema, onda je odlazak bilo kuda nešto u rangu nemoguće misije. Selo Bukovik u Opštini Nova Varoš dobilo je put do glavne saobraćajnice prošle - dakle, 2023.godine - prvi put u svojoj dugoj istoriji.
Nije imalo put ni u doba kad je Karađorđe ovuda vukao trešnjeve topove, prema lokalnoj legendi. U pitanju je, inače, tri ipo kilometra puta neophodnih za povezivanje sa glavnom saobraćajnicom. Stanovništvo je do sada živelo bez ova tri ipo kilometra koji život znače i zbog iseljavanja stanovništva moglo je potpuno da nestane.
Koliko sela u Srbiji muči istu muku? Postoji li evidencija ? Ako postoji, kao da ne zanima nadležne. Dok je tako, koliko ljudi će ostajati u selima ili se vraćati u njih kad nema puta kojim bi se vratili? Nebo visoko, a zemlja tvrda.
Preko leta, može se i biciklom (ovako mnogi stanovnici i stanovnice sela voze voće i povrće do pijace u većem mestu), ali zimi? Ima sela do kojih ne stižu ni autobusi, nego stanu negde na glavnom putu, a putnici iz sela onda peške idu do svog mesta.
U selu Svirce ima 700 plastenika, ali proizvođači žive bez asfalta i gradske vode
"Još do tebe vodi put gde ne mogu autobusi/poštari odustaju, daleko im i blatnjavo", peva jedna pesma s kraja prošlog veka.
Vozilo hitne pomoći ne može da dođe po teško povređene ljude u nepristupačnim selima, jedino helikopter ako stigne. Vozovi koji su nekad stajali kod svake izdvojene kuće u planinskim krajevima više ne saobraćaju ili neće da stanu van važnih stanica koje su, gle čuda, uglavnom u gradovima.
Ni svoj automobili ili kombi ne vredi voziti ako ne postoji barem neki podnošljiv put, barem jedna traka. Šta ovi loši putevi znače za vozilo i sve u njemu, poznato je svakom ko se suočio sa životom u mestu koje nije povezano putem sa okolnim mestima ili sa glavnim saobraćajnicama.
Zato se kroz istoriju pazilo da put prođe kroz što više sela. Melenci i Bašaid, mesta na putu Kikinda - Zrenjanin, zbog direktne veze sa Beogradom, nikad nisu gubila na značaju. Posle je praksa prolaženja novog puta kroz mnogo naseljenih mesta ustuknula pred novim običajem da put povezuje gradove, direktnom linijom, sa što manje zaobilaženje, radi što bržeg stizanja "bez zadržavanja", a sela ostaju negde pored.
Moguće je da je upravo ovaj običaj iz novijih vremena pogoršao položaj sela i život u njima. Takozvani "đački autobusi" koji idu "starim putevima", kroz sva sela u okolini, ostali su mnogim đacima, studentima i ostalim stanovnicima jedina veza sa mestima u koja treba da stignu. Zanimljivo je da prevozničke firme kad zapadnu u dugove ili neki drugi problem - prvo ukidaju upravo ove autobuse.
Rizikovali živote: Dok opština čeka građevinsku sezonu, meštani sami sanirali odronjen put
Rimsko carstvo, Vizantija, Osmansko carstvo, Habsburška monarhija, sve su na ovim prostorima gradile puteve i od tih puteva su kroz vekove ostale trase koje su savremene države koristile kao podlogu za novi asfaltni put. Gradnja puteva, iako nije postala lakša niti jeftinija, barem je znatno brža nego nekada.
Najveći deo posla rade velike mašine, put se asfaltira i već može da se svečano otvori i koristi. A ipak i dalje ima sela koja nemaju upotrebljiv put i neće ga ni dobiti, osim u nekoj od predizbornih kampanja.
A kako je kod vas? Imate li dobar put do sela ili tek čekate da se izgradi?
Tagovi
Autorka