Rakija - od "tečnog bensedina" do identitetske odrednice

Davno su antropolozi utvrdili da svaka ljudska grupacija, širom sveta, proizvodi neko piće od koga može da se napije "k'o zemlja". U dobrom delu Evrope to je rakija - od grčke varijante poznate kao "uzo" do mađarske "baracke", češke "beherovke" i poljske i ruske "vodke", a svakako ovo važi za sve južnoslovenske narode koji, bez izuzetka, peku rakiju.

Od davnih vremena poznati su mehanizmi sa kazanima i pripadajućom opremom koja služi da se od voća, blagovremeno prikupljenog i odstajalog, napravi piće za goste i domaćine. Rakija služi za dezinfekciju, unutrašnju i spoljnu, za obloge kad se neko povredi, kao "tečni bensedin", kao lek kad zaboli stomak, a uvek i svuda za napijanje. Kao piće koje nikog ne ostavlja ravnodušnim, ušla je u poslovice i izreke toliko da je postala - identitetska odrednica. 

Vatrena voda za opuštanje

Za razliku od planinskih krajeva, gde se tradicionalno prave "meke" rakije, "razgovoruše", od pet do osam gradi alkoholne jačine, koje muškarci mogu da piju celodnevno, uz sir i pršut, a da ostanu relativno trezni, Vojvodina je dom rakija od 18 do 20 pa čak i 25 gradi, ako je u pitanju, na primer, prepečenica od dunje. S prvim znacima jeseni, u Kikindi počinju da rade rakijski kazani u domaćinstvima i malim privatnim firmama - pecarama.

Zidani rakijski kazan star više od 150 godina još uvek u funkciji

Po pravilu se sve što se tiče kazana i pečenja rakije smatra muškim poslom, pa ipak je u istoriji Kikinde bilo i žena koje su držale pecare, obično nasleđene od pokojnih muževa. Ko ima kazan, uz naknadu peče rakiju i od tuđeg voća, uslužno, a kako proces nastanka vatrene vode zna da potraje, društvo se opusti, sprijatelji i zarakija, ponekad i do zore.

Ovako nastaju rakije veoma različitog kvaliteta, od raznih "daskovača", "cujki" i "brlja" od kojih može trovanje da se dobije pa do dunjevača i kajsijevača koje osvajaju po deset zlatnih medalja na smotrama i sajmovima. Najbolje rakije su najskuplje i to je poznato već vekovima, ali, i ona najjeftinija nađe svoje kupce. 

Bananovača iz Kikinde

Od čega može da se pravi rakija? Pravi odgovor glasio bi: od svega. Od šljiva, kajsija, jabuka, malina, duda, breskve, dunja, grožđa ili od mešavine raznih vrsta plodova. Šta ko gaji u voćnjaku, to i stavlja u rakiju. U oskudna vremena pojavljivale su se i rakije od kukuruza i krompirovih ljuski.

Jedan Kikinđanin, prema lokalnoj istinitoj legendi, nikako nije mogao da naplati dug, veliku sumu, od svog dužnika, pa je morao da prihvati kompenzaciju u vidu ogromne količine - neprodatih banana. Kako nije znao šta će sa bananama, koje su već prezrele, srećni dobitnik odneo ih je kod poznanika u pecaru. Kao rezultat nastala je, prvi put u Kikindi, rakija "bananovača", koja se tako dobro i brzo rasprodala (jer su mnogi hteli da probaju) da je poverilac u potpunosti naplatio svoje potraživanje i još zaradio. 

Šta je loza, a šta komovica? Pet stvari o rakiji pre pijenja

Proizvodnja rakije u svakom kraju Srbije predstavlja biznis kojim ništa ne mogu ni tržišna "gibanja" ni državne mere pa čak ni korona, jer se rakija traži uvek i prodaje u svakoj prilici. Poneki domaćini izjavljuju da poseduju po 500, 600, 800 i više litara rakije u buradima - i sve prodaju, a da su imali još, i to bi prodali. Treba za svadbu, za krštenje, za sahranu, za radost i tugu, a treba i onako, da se nađe u kući ako dođu gosti ili domaćin poželi da popije nekoliko čašica posle kojih će izgovoriti tradicionalnu izreku "Rakijo, majko!".