"Rasti, rasti, moj zeleni bore" - čak i njegov miris leči

Bor (Pinus) spada u porodicu Pinaceae, zimzeleno je drvo, sa dubokim korenjem i sposobnošću da doživi 250, pa i 500 godina. Najstariji primerci u Evropi i Severnoj Americi stari su više od hiljadu godina. Postoji oko 120 vrsta borova, rasprostranjenih uglavnom po severnoj hemisferi. Najzastupljeniji je obični ili beli bor (Pinus sylvestris) i crni bor (Pinus nigra), ali postoji i "plavi", korejski, himalajski, "svileni" bor sa dugim iglicama i druge vrste.

Mogu da narastu do 40 metara u visinu. Svima je zajednička osobina da mogu da podnesu mraz, sušu, promene temperature i zagađen vazduh, zbog čega su nezamenjljivi za pošumljavanje goleti i formiranje ekoloških površina u blizini industrijskih centara. Snažno korenje probija se čak i između stena, pa je moguće videti veliko stablo bora negde na vrhu planine, gde ne raste nijedno drugo drvo.

Upravo zbog ove otpornosti, bor je u svim kulturama simbol snage, samostalnosti i upornosti. List bora je iglica, a plod šišarka. Borova smola prijatno miriše i korišćena je u lekovite svrhe još u antička vremena. U bajkama većine evropskih naroda spominju se "jabuke sa bora" ili "borove jabuke", a kako na ovom drvetu ipak ne raste jestivo voće, to je i ovaj izraz poprimio podrugljivo značenje u savremenim jezicima. 

Bora, Borko, Borivoje, Velibor, Borislav...

Etnolozi su saglasni: bor je za Srbe seljake u davna vremena bio sveto drvo. Poseći bor, naročito stari, smatralo se da donosi nesreću. U senkama najvećih nekad su se održavala okupljanja za velike praznike. Ovakvom drvetu seljani bi za čas pripisali da ga je posadila neka znamenita ličnost, kralj ili svetac iz davnih vremena.

Veselin Čajkanović pominje da su se poljoprivrednici u njegovo doba (do 1946. godine) bez ikakve šale zaklinjali u bor, govoreći "bora mi", i za ovu tvrdnju navodi stihove iz brojnih narodnih pesama. Ovo su poneki naučnici i pisci tumačili "eto, skromni ljudi nisu hteli uzalud da uzimaju ime božje, pa su se zaklinjali u drvo". U stvari je kult svetih biljaka daleko stariji od savremenih religija, i duboko ukorenjen, kad je opstao toliko dugo.

Imena Bora, Borko, Borivoje, Velibor, Borislav, Borka, Borika, Borislava i slična ukazuju upravo na veliko poštovanje koje ovo zimzeleno drvo uživa kod poljoprivrednika. U najstarijim narodnim pesmama, lirskim i epskim, bor se pominje redovno. Poznata je (kod većine slovenskih naroda) pesma "Rasti, rasti, moj zeleni bore". Kaže se "visok /visoka kao bor" ali i "ispucale mu ruke (od rada) kao borova kora".

Stablo bora može da bude vilin stan, o čemu svedoče primeri iz narodnih pesama: "On probode boru koru, kad u boru mlada moma, pa zasija kao sunce".

Lekovit je i miris bora

U lekovito dejstvo bora niko ne sumnja. U narodnoj medicini koristi se za lečenje bolesti disajnih puteva, promuklosti, astme, reumatskih oboljenja i gihta. Koriste se iglice, kora, mladi izdanci i smola. U stvari, cela biljka je lekovita.

Kako napraviti lekovite preparate od bora?

Sadrži etarska ulja koja deluju antibakterijski, antigljivično, a kako izgleda i antivirusno. Čajevi, oblozi i drugi preparati od ovog drveta vrlo su prijatni za upotrebu i ne izazivaju nikakve nuspojave. Miris bora, koji potiče od alfapinena, betapinena, limonena i drugih sastojaka - lekovit je sam po sebi, tako da su još lekari starog sveta, Hipokrat i Avicena (Ibn Sina), preporučivali pacijentima jutarnje šetnje borovom šumom.

Hipokrat (480. pne - 360. pne), znameniti grčki lekar, četiri godine je proučavao izuzetno zdravlje stanovništva grčkog ostrva Tasos i ustanovio da je jedan od razloga upravo borova šuma, kojom je ostrvo bilo pokriveno. Primeru drevnih lekara slede i njihove savremene kolege, preporučujući šetnju po borovoj šumi pacijentima koji imaju problema sa plućima i štitnom žlezdom, uznemirenošću i stresom.