Restitucija: Čekajući dedovinu

O restituciji se kod nas otvorenije počelo govoriti sa pojavom višestranačja, neposredno pred raspad bivše države. Za tadašnju opoziciju, restituciju je bila jedan od potpornih stubova njihovog političkog programa.

Kako tada, tako i sa preuzimanjem vlasti desetak godina kasnije, nisu imali ideja kako obećano sprovesti. Oni boljeg pamćenja sećaju se da je jedan od prvih slogana Srpskog Pokreta Obnove Vuka Draškovića bio - SPO / Seljaku Pripada Oteto.

Čekajući Godoa

Nakon tzv. "demokratskih promena" trebalo je više od decenije da bi se usvojio Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju tj. u narodu poznat Zakon o restituciji.

I kada je Zakon donet, sporo, korak po korak, dražavna birokratija brzinom puža po njemu postupa. Zapelo je i po pitanju vraćanja oduzetog poljoprivrednog zemljišta, što i je tema ove kolumne nazvane "Čekajući dedovinu" kao svojevrsni rimejk Beketovog "Čekajući Godoa".

Svakako se u narednim redovima nećemo baviti statistikom: koliko je vraćeno zemljišta, kome je vraćeno, koliko je crkvi vraćeno i slično. Te podatke s vremena na vreme obznjanjuje Agencija za restituciju na osnovu radoznalih novinarskih upita. Ovde je prostor ostavljen za apsurde verovatno samo nama svojstvene. Na žalost, opisani slučajevi nisu izuzeci.

Vrzino kolo

Dakle, nakon sprovedenog postupka Agencija za restituciju odbija ili usvaja zahtev za restituciju. Gotovo po pravilu, u slučaju pozitivnog rešenja po naslednike, često se na rešenje žale Državno pravobranilaštvo i Ministarstvo poljoprivrede. Pre svega je reč o slučajevima kada zemljište obrađuju nekada društvena, a danas privatizovana poljoprivredna preduzeća.

I dok su nekada državno zemljište obrađivali bez naknade, od vakta Ivane Dulić Marković za nju moraju naknadu da plaćaju i državi. Kako, najčešće tajkuni, ovog resursa ne žele da se odreknu, na pomenutom zemljištu su investirali u sisteme za navodnjavanje kako bi ga zadržali. I šta se dešava?

U velikom broju slučajeva naslednici ne žele zamenu zemljišta već se nadaju dedovini, a ni tajkuni ne popuštaju. Birokratija je u nedoumici kako da postupi. Katastar ne upisuje naslednike kao vlasnike parcela, a tajkuni i dalje raspolažu oranicama. Jedino je Poreska uprava agilna. Vlasnicima zemljišta "na papiru" šalju poreska rešenja, iako oni ne mogu ni da "primirišu" dedovini.

Ministarstvo poljoprivrede je dužno da po rešenju Agencije za restituciju stvarnim vlasnicima transferiše novac koji naplati od zakupnine. Ali zahtevi i dalje stoje u Ministarstvu poljoprivrede. Drskost tajkuna se tu ne završava, već traže da na pomenutim parcelama uknjiže sistemi za navodnjavanje.

Zbog komasacije, to jest, ukrupnjavanja poljoprivrednih parcela od drugog rata pa do raspada zemlje, ali i prodajom zemljišta, pa i drugim činjenjima, često pravno i nije moguće konkretno zemljište vratiti. Zato je pravo pitanje za naslednike - da li se isplati čekati do u nedogled ili prihvatiti moguću supstituciju ili nadoknadu u novcu i obveznicama?

Foto: Đorđe Simović