Sad su i Inke sumnjive: Ko je i kada napravio prvu toplu leju?

Od pojave gajenja povrća, nastala je i potreba da se povrće sačuva tokom hladnijeg dela godine, a za to je služio trap gde su žene skladištile povrće, šargarepu, celer, cveklu, u pesku, tresetu ili nekoj drugoj podlozi, kako bi potrajalo do kraja zime i prvih plodova nove sezone. Ovaj način čuvanja hrane preživeo je uz manje izmene do današnjih dana, tako da se u podrumima i drugim pogodnim prostorijama poljoprivrednog domaćinstva još ponegde nađe veliki sud napunjen peskom, a u njemu zazimljeno povrće za supu, čorbu i varivo.

Vremenom, kako se poljoprivreda razvijala, više nije bilo dovoljno samo da se cvekla i šargarepa sačuvaju, nego i da se povrtarske kulture proizvode cele godine, ne samo kad im je sezona. Tako su nastale tople leje, preteče savremenih plastenika i staklenika, u kojima su vredni povrtari gajili povrće za sebe i za prodaju. 

Jednostavan prostor za biljke

Na prvi pogled, topla leja je jednostavna stvar: treba napraviti prostor izolovan od hladnoće, sa providnim poklopcem koji propušta sunčevu svetlost i omogućava povrću, cveću ili lekovitom bilju da se razvija. Seljaci su se dovijali na razne načine, koristeći za izolaciju bale slame, treset, kreč, kamene blokove, cigle, već šta su imali na raspolaganju. Providan poklopac od stakla bio je nema sumnje prilično ozbiljna investicija za nekadašnja seoska domaćinstva.

Danas se za ove svrhe koristi providna plastika, ali, staklo je od kad se pojavilo predstavljalo bolji materijal, jer se ne cepa, ne truli, providnije je i otpornije. Ovako formiran prostor za biljke se opremi zemljom i zagreje stajnjakom, svinjskim ili goveđim, kakvog već ima, i posle nekoliko nedelja poljoprivrednik vidi plodove svog rada, rasad za baštu ili gotovo odgajeno povrće, začinsku ili lekovitu biljku za prodaju. Tople leje zahtevaju mnogo rada čak i u periodima kad zbog zime nema mnogo posla na njivi i okućnici, ali, isplate se, na kraći ili duži rok. 

Ko je i kada napravio prvu toplu leju?

Kroz celu pisanu istoriju, istoričari su pokazivali više interesovanja za vladare, ratove i političke skandale nego za poljoprivredne pronalaske koji su spasavali stanovništvo od gladi, tako da odgovora na ovo jednostavno pitanje nema. Rimski istoričari beleže, onako uzgred, između dva cara ili diktatora, da su seljaci pravili tople leje na Vezuvu i gajili povrće na plodnoj vulkanskoj zemlji čak i kad je padao sneg.

Sačuvana je i jedna kineska beleška iz 934. godine u kojoj izvesni Čung Ji, gostioničar, s porodicom drži tople leje iza kuće, tako da uvek ima sveže povrće u svojim jelima. Međutim, za razliku od istoričara, arheolozi su nalazili strukture koje su mogle da budu samo tople leje, bukvalno svuda gde god su zaboli ašov, od nekadašnje zemlje Inka do Grčke i od Egipta do Japana, a neke od tih leja datirane su na starost od više hiljada godina.

Kad su se prve tople leje pojavile u Srbiji, nije poznato, ali, prihvaćeno je i ubrzo postalo uobičajeno krajem devetnaestog veka. Grofovska porodica Kotek je na svom imanju kod Ečke (okolina Zrenjanina) pre Prvog svetskog rata imala tople leje o kojima su se starali školovani baštovani i uvek sveže povrće, a istu praksu sledile su i mnoge bogate porodice onog doba. Selo Višnjica kod Beograda bilo je između dva rata potpuno specijalizovano za proizvodnju povrća namenjenog pijacama, tako da je svaka kuća imala tople leje.

Sa svim modernizacijama u poljoprivredi, ovaj vid gajenja biljaka nije nestao, unapređen je i ima gazdinstava koja su mu ostala verna.