Šapat igle: Kada vez govori više od reči

Vez spada u veoma stare i veoma cenjene delatnosti. U poljoprivrednim domaćinstvima smatrao se odvajkada ne kao hobi ili relaksacija za žene, nego kao ozbiljan posao koji se obavlja sa ciljem da odeću pretvori u predmete dostojne divljenja. Vez nije zanat nego narodna radinost sa umetničkim pretenzijama.

Seoske žene često su vezle u grupi sa najbližim rođakama, komšinicama i prijateljicama, a rezultati njihovog rada bili su namenjeni pre svega članovima porodice ili kao poklon. Na platnu, nekad na svili, ko je imao, na debljoj tkanini, čak i na kožnim predmetima, žene su iglom i koncem izvodile jednostavne ili složene motive.

Za imućne ljude i crkvu

Starije su podučavale mlađe, majka ćerku, baba unuku, jer još niko u selu nije bio pismen niti je umeo na bilo koji način da zabeleži šemu za ručni rad. Na dvorovima i u manastirima postojale su od srednjeg veka grupe vezilja koje su radile vezene predmete za imućne ljude i crkvu, ponekad zlatnom ili srebrnom žicom i ta dela, gde su sačuvana, predstavljaju prave svedoke kreativnosti iz davnih vremena.

Takve zadruge u selima pojavile su se tek mnogo kasnije, posle industrijske revolucije. Dobra vezilja koja "pored svojih poslova" uspeva da izveze nešto za tržište, obično za bogatije porodice, bila je "na glasu" i vrlo cenjena, a očekivalo se da ćerke i snahe nauči svom zanatu.

Radove najpoznatije niške vezilje naručuje i princeza Katarina Karađorđević

Bora Stanković u "Nečistoj krvi" pominje kako se Vranjanke iz najimućnijih porodica takmiče "što teže, što zapletenije vezove da vezu". U narodnoj poeziji žene, a naročito devojke, vezu "zlatnom iglom i srebrnim koncem", koristeći pritom "đerđef od merdžana" (korala) i naprstak od biljura (gorskog kristala, veoma skupog dragog kamena) iako su u stvarnosti imale samo običan konac ili vunu.

Ovekovečen u pesmama

Vez je ovekovečen u narodnim pesmama, na primer "Vezak vezlo devet devojaka", "Sestra bratu zarukavlje veze", "Vezak vezla jedina u majke" i mnoge druge u kojima sve sija od vezenih košulja i jagluka. Jagluk je, inače, maramica od tanjeg platna izvezena po obodu i u sredini, a služi isključivo za – mahanje voljenoj osobi ili kao poklon, takođe dragoj osobi. Nije redak motiv u narodnim pesmama i bajkama da plemkinja ili vladarka veze.

Kad je vez u pitanju, postoje običaji kojima su etnolozi jedva ušli u trag. Izgleda je narod ozbiljno verovao da ovom delatnošću može da se "uvrača" dobra ili loša sreća onom ko će dobiti i nositi vezeni odevni predmet.

Kad bi vitez ili junak narodne pesme odbacio košulju ili maramu nad kojom je njegova žena ili verenica "oči izbelila" vezući, sledovala bi mu brza pogibija. Žene su često radile vez "kriomice" to jest tajno. To izgleda ovako: vezilja veze u veselom društvu rodbine, komšinica i prijateljica predmete koje svi mogu da vide – peškir, stolnjak, muževljevu košulju i slično – ali, kad je niko ne vidi, veze košulju za sina koji se ženi ili jelek za ćerku koja prvi put izlazi na seosku svečanost ili benkicu za željno dočekano novorođenče.

"Carica neka naveze sebi"

Tajnost postupka uz molitve vezilje treba da osiguraju svaku sreću onom ko će nositi ovakvu odeću. Prema poznatoj priči iz okoline Subotice, slavna vezilja iz Tavankuta vezla je "šlingeraj" (beli vez) za unuku i nikome nije htela da ga pokaže. Saletale su je sve poznanice i bogataške supruge da iznese svoje delo na sajam narodne radinosti, kome je trebalo da prisustvuju i krunisane glave, ali, ona je odbijala da iko vidi vez pre nego što se unuka pojavi u njemu.

"Pa zar ni carici ne bi pokazala?", kritikovale su je žene.

"Carica neka naveze sebi", odbrusila je vezilja.

"Trukovanje", to jest štampanje šeme za vez na platnu, pojavilo se u 19. veku i značajno olakšalo pripreme za vez, trebalo je samo iglom i koncem slediti već naštampanu tanku plavu liniju na tkanini. Do danas, vez nije izgubio ništa od važnosti, samo je prešao u manje grupe koje neguju tradiciju i narodnu radinost.