Seljaci: Mnogo hvaljeni, a prepušteni sami sebi?

Danas, na Međunarodni dan borbe za prava radnika, kako glasi puno ime praznika rada koji se slavi (ili ne slavi, kako ko) 1. maja, prilika je da se postavi pitanje - koliko je zaista cenjen rad poljoprivrednika? U doba kad je Prvi maj budio mase, u XIX veku, seljaštvo je smatrano kao prirodan saveznik radništvu, naročito kad su u pitanju bili siromašniji poljoprivrednici i nadničari.

Bogat zemljoposednik, onda kao i sada, nikako nije mogao da bude ikakav saveznik radnicima ili svojim siromašnim kolegama. U SFRJ praznik rada praznovan je naveliko, a na paradama i u svečanim povorkama učestvovali su i poljoprivrednici, vozeći traktore sa prikolicama u koje bi se smestilo radništvo sa zastavama. Onda se situacija u društvu drastično izmenila, praznik u slavu rada sveo se uglavnom na roštiljanje u prirodi, negde je izašao iz običaja, a negde još služi za okupljanje radnika nezadovoljnih svojim položajem. Seljaštvo srazmerno retko učestvuje u ovim manifestacijama, protestuje odvojeno od radnika.

Poljoprivreda kao stub društva?

Po pravilu, vlast i nadležni o radu u poljoprivredi govore pohvalno. To je razumljivo: u pitanju je delatnost od koje zavisi ishrana stanovništva i izvoz sirovina, robne rezerve, socijalni mir i još čitav spisak životno važnih faktora. Da bi društvo pokazalo kako ceni, zaista ceni, neku vrstu rada - neophodno je da taj rad donosi zaradu.

Pohvale su dobrodošle i uglavnom prijaju, ali, ne mogu da zamene konkretnu dobit. Hiljade stranica proze i poezije napisano je kod nas u slavu teškog, svakidašnjeg seljačkog rada, naročito na malim posedima, govori na političkoj sceni često su puni hvale za ovaj posao i njegove rezultate, samo, rešava li to išta u stvarnom životu stvarnih poljoprivrednika? Ako poljoprivredu nadležni nazivaju "stubom društva", a proizvode "strateškim sirovinama", zašto je onda penzija poljoprivrednika tako mala da mnogi i u penziji nastavljaju da rade dok ih teška bolest ne onesposobi ili smrt zaustavi?

Neisvesnost je jedino izvesna

Za sve njih je izvesno samo jedno: moraju da ulažu i moraju da rade, inače propadaju.

Ali i kad ulože sav mogući rad za koji su sposobni i sav novac kojim moraju da plate gorivo, seme, đubrivo, mehanizaciju, opravke, poreze, račune i svu silu troškova, to ni izdaleka ne znači da je njihov prihod siguran. Čak i uz povoljne vremenske prilike, bez suše, poplava, grada i oluja koje uništavaju usev, pa njiva, voćnjak, vinograd i povrtnjak obilno rode, opet ne znači da će paor da zaradi ili barem izvuče ono što je uložio. Kolebanja i promene na tržištu, domaćem, a naročito svetskom, mogu da utiču na efekat rada poljoprivrednika, u svakom trenutku, a bez mogućnosti da se promena okolnosti na vreme predvidi.

Neretko se dešava da neka državna ili međunarodna odluka potpuno obezvređuje najveći deo poljoprivredničkih ulaganja. Nema sigurnosti za poljoprivrednika, njegovo je da proizvede, preda, dopremi, a čekanje isplate može da se otegne i na kraju ta isplata bude manja nego što je očekivana i dogovarana. Onda slede nezadovoljstva i protesti, po pravilu kasno i sa nedovoljnim rezultatima.

Tako ispada da je rad poljoprivrednika visoko cenjen, hvaljen i ocenjen kao neophodan - u teoriji, dok u običnoj svakidašnjici taj isti poljoprivrednik uglavnom biva prepušten sebi i svojoj sposobnosti da izdrži zla vremena za svoju delatnost. Nagrada je neizvesna, osim za najmoćnije i najbogatije, kojima nijedna mera niti odluka ne može da ugrozi prihode. Ovaj ostatak prošlosti je za ovdašnju poljoprivredu i dalje aktuelan iako se sve ostalo izmenilo.