Seoski turizam: Spasio sezonu, vratio poštovanje prema selu?

Sad, kad se zvanična turistička sezona bliži kraju, posle boja obično su svi generali pametni. Međutim, seoski turizam, godinama slabo prepoznat u državnim dokumentima i u glavama samih turista, doživeo je upravo ove godine neočekivani procvat, vredan da se njime pozabave stručnjaci pa možda i napišu nešto povoljno u svojim izveštajima.

Zbog pandemije, propali su mnogi poslovi, mnogi rođaci nisu stigli iz država u kojima inače žive i rade, otkazivani su koncerti i razne manifestacije, autobuske veze i avionske linije, ali, ljudi su svejedno želeli da putuju i provedu bar nekoliko dana van mesta u kome žive.

Selo je svima izašlo u susret

A kad već nisu mogli nekuda u inostranstvo, na Maltu, u Tursku, Crnu Goru, Hrvatsku, pa čak ni u Grčku odakle pamte da su letovali deset dana za 67 evra, okrenuli su se selima u Srbiji. Neke je poveo istraživački duh; neke obuzela nostalgija za rodnom kućom, njivom i preživelim rođacima, a neki su jednostavno želeli na letovanje. Sudeći prema izjavama putnika i komentarima na društvenim mrežama, upotpunjenim atraktivnim fotografijama, selo je svima izašlo u susret. 

Seoski turizam sve popularniji - bogata ponuda i veliko interesovanje

List Danas u tekstovima iz 2014. i iz ove godine navodi da svi potencijali seoskog turizma nisu ni izdaleka iskorišćeni, što pokazuje da se u ovoj oblasti stvari slabo menjaju. U stvari, mnogi potencijali sela da ugosti i okrepi ljude nisu ni viđeni dok ne zabasa neki avanturista željan čistog vazduha, lepe prirode i domaćih specijaliteta. Poželjno je da avanturista ima svoj automobil i to jači, s obzirom da do mnogih sela nema ni autobusa, ni voza, a ni biciklom nije uputno krenuti kroz bespuće.

Selo, a uslovi gradski?

Ovdašnji turista u svojoj ljubavi i poštovanju sela ne ide tako daleko da bi spavao na senu, traži etno kuću s krevetima i televizorom koja se leti hladi, a zimi greje, ali nema ništa protiv sira iz domaće radinosti, specijaliteta ispod sača i sa ražnja a naročito rakije. Želi i kupatilo, kao da je u apartmanu, ali, najviše uživa u laganoj šetnji po okolini, naravno po danu, jer noću mnoga sela nisu ni osvetljena koliko da bi bila sigurna.

Tek poneki se odlučuju da učestvuju u teškim seoskim poslovima ili da se izbliza upoznaju sa životinjama koje obično viđaju samo istranžirane u prodavnici. Još ako je u blizini neko "crkvište" (ruševine iz davnih vremena) sa pričom o slavnim istorijskim ličnostima ili manastir na glasu zbog lekovite vode i drugih isceljujućih svojstava, oduševljenje seoskim turizmom samo raste, a dobar glas se širi.

Recept je jasan

Nezvanična prvakinja Evrope u ovoj delatnosti je Mađarska: tamo svako selo ima svoje znamenitosti, od pravih muzeja poljoprivrede i spomen ploče na svakoj kući u kojoj je rođena, živela ili došla u goste neka znamenita osoba do kafana u kojima je navodno lumpovao slavni hajduk Šandor Roža, a uvek se provuče i poneka legenda o jatakinji i ljubavnici ovog razbojnika koja je radije stala da je ubiju žandarmi nego da izda voljenog.

Da li će 2020. biti godina seoskog turizma u Srbiji?

Recept je jasan, samo ga treba prilagoditi i primeniti, a poštovanje sela i njegovih stanovnika može samo da ojača i vremenom postane uobičajena pojava.

Vratimo se selu, vratimo korenima...

Prvi su u avanturu seoskog turizma, ipak, pošli oni koji već imaju roditelje, zemlju, baštu ili pradedovsku kuću u selu. Posle nekog vremena boravka u starom kraju, mnogi su, naročito sredovečni i stariji muškarci, odlučili da tamo ostanu, to jest da se vrate. Umorni od svojih malih beživotnih gradova u kojima već ni bioskopa nema i ogromnih cena grejanja, hrane, struje i komunalija, sve brojniji su ljudi koji žele da žive u selu i sami proizvedu hranu koju će jesti i piće kojim će okrepiti sebe i goste.

Ogromna (za sada neizbrojana) populacija podstanara živi u gradovima, plaća skup stan od male plate, a na selu ima zapuštena imanja koja bi, kad se obrade kako valja, mogla da donesu prihod za normalan život, a taj prihod sve izvesnije stiže i od turizma.