Setva pšenice "sa tavana" - skupa greška koju ponavljamo

Od narativa da Srbija može da hrani pola Evrope, dođosmo do istine da pola Evrope hrani Srbiju. Istina je lepa stvar, ali nekada može vrlo gorko da zvuči, pa i zaboli. Odmah da se razumemo, srpska poljoprivreda ima pozitivan spoljnotrgovinski bilans sa inostranstvom. To je istina i to ona lepa istina.

Suficit u spoljnotrgovinskom bilansu u 2024. godini iznosio je oko 1,2 milijarde EUR, a procene su da bi približno isti, pa i bolji rezultat mogao da se ostvari i 2025. godine. Međutim, šta se krije iza te lepe istine?Iza ove istine stoji činjenica da u strukturi izvoza dominiraju žitarice, smrznute maline, sveže jabuke... dakle primarni poljoprivredni proizvodi sa tzv. malom dodatnom vrednošću.

Sa druge strane, šta uvozimo? Uvozimo dominantno proizvode iz kategorije tzv. "Prerađeni agrarni proizvodi". Ako ovoj kategoriji dodamo žive svinje i stočni podmladak (prasad pre svega), dolazimo do zaključka da za višestruko veću količinu izvoznih proizvoda manje jedinične vrednosti, dobijamo tek nešto više deviznog priliva od onoga koliko plaćamo inostranstvu za daleko manju količinu uvoznih proizvoda iza kojih stoji veća jedinična vrednost.

Kakva je produktivnost srpske poljoprivrede?

Da skratimo ovu priču tako što ćemo najslikovitije prikazati produktivnost srpske poljoprivrede preko jednog parametra koji se zove "Prosečna bruto vrednost poljoprivredne proizvodnje po hektaru". Dakle, obuhvaćena je celokupna agrarna proizvodnja i stavljena u odnos sa raspoloživim hektarima.

Jugoistok Srbije: Ima nade za strna žita, ali ne i za ostale kulture?

U Srbiji ta vrednost iznosi oko 1.200 EUR/ha, u Holandiji 16.500 EUR/ha, Nemačkoj 5.000 EUR/ha, u Hrvatskoj 1.900 EUR/ha, Rumuniji 1.700 EUR/ha, dok je prosek u EU 3.400 EUR/ha. Imajući u vidu različitost metodologija, prethodno pomenute podatke možemo uslovno uzeti sa rizikom greške +/- 10%.

Postajemo li mi to sirovinska baza Evrope?

Krajnji rezultat i cilj dobrog poslovanja nekoga ko nešto proizvodi, jeste što skuplje prodati svoj proizvod, valorizovati svoju proizvodnju na tržištu tako što ćeš prodati proizvod visokog nivoa finalizacije, po mogućstvu na izvoznom tržištu, dobro iskoristiti svoje resurse i maksimalno ih staviti u funkciju takve proizvodnje. Ova kratka elaboracija nam nameće zaključak da naš agrar nije to veliko preduzeće koje izlazi na tržište sa proizvodom visoke tehnologije i dobro zarađuje.

Gde ima, tu se i rasipa

Eto, malo – pomalo pa uvodni deo teksta nekako počesmo od kraja, ako pod krajem podrazumevamo krajnji rezultat poslovanja, a to je tržišna verifikacija uspešnosti poslovanja. Da se vratimo na početak. Možda ćemo bolje shvatiti kraj. Sam početak u svakoj poljoprivredi, pa bila to Holandija, Srbija ili Malta, počinje polaganjem semena u zemlju. Mi generalno našu ekonomsku 2025/26. godinu počinjemo setvom strnih useva.

I tako, posejasmo mi 350.000 hektara sertifikovanim semenom pšenice, a na 280.000 hektara smo bacili u zemlju merkantilnu pšenicu dobro prosušenu sa tavana. Dobro sada, da ne budemo cepidlake, pa uvek smo koristili tavansku pšenicu za setvu. Nije nam prvi put.

Međutim, zamislite šta bi dala jedna Malta ili Holandija za 280.000 hektara?! Maltežani bi verovatno bezbedno zatvorili svoje bilanse u proizvodnji pšenice, brašna i hleba, dok bi Holandija na dodatnih 280.000 hektara zaradila još 4,5 milijardi EUR, imajući u vidu podatak o zaradi 16.500 EUR po hektaru, sa početka ovog teksta. Mi eto imamo zemlje, pa gde ima tu se i rasipa. Ali, zastanimo malo na ovoj temi.

Zašto nam se (ne prvi put) ovo dešava? Pokušaću da posložim razloge za odluku naših paora da ne kupe sertifikovano sortno seme. Možda redosled razloga neće biti poređan po značaju, ali svakako, svaki od njih ima svoj uticaj.

Finansije, navika?

Prvo, finansijska situacija naših ratara u kontekstu loših prinosa i ponižavajuće niskih cena žitarica i uljarica, je veoma teška i verujem da je i trošak kupovine sertifikovanog semena iz tih razloga izbačen kao trošak u kalkulaciji proizvodnje pšenice. Da, rekao sam pšenice, a ne hlebnog zrna, jer posejana merkantilna pšenica od semena druge ili treće generacije teško da će "odbaciti" kvalitet koji bi tu pšenicu imenovao kao hlebno zrno.

Drugi razlog jeste puka navika jednog dobrog dela, pogotovo starijih poljoprivrednika, da seju seme sa tavana, što možemo delom nazvati i nepoverenjem u sertifikovano seme. Treći, a po važnosti možda i prvi razlog, jeste nedostatak sertifikovanog semena na tržištu. Godinama smo se dičili našim semenskim kućama koje su bile referentne semenske institucije u Evropi i svetu. Da li je moguće da nam je proizvodnja semenske pšenice postala "usko grlo" u proizvodnji ove strateške kulture?

Uzgred, oni koji nisu kupili sortno seme neće ostvariti ni pravo na subvencionisano sertifikovano sortno seme!

Sve u svemu, već sada možemo da konstatujemo da je skoro polovina setvenih površina pod pšenicom u startu žrtvovano lošijim prinosom i do 10 odsto, a o kvalitetu da i ne govorimo. Možda ipak da se pozabavimo onom pšenicom koju nazivamo hlebnim zrnom. Imaćemo je svakako dovoljno i to kako za domaće potrebe, tako i za izvoz.

Gde se izgubila pšenica?

Međutim, pogledamo li kako u strukturi cene hleba "kotira" pšenica kao osnovna sirovina, dolazimo do zaključka da je to tek između 15 odsto i 20 odsto. Najveći udeo u strukturi cene su troškovi energije i radne snage, pa potom marže pekara, odnosno trgovaca, transportni troškovi, amortizacija… Gde se izgubila pšenica na listi najznačajnijeg udela u proizvodnji hleba?

Jednostavno, tržište ove berzanske robe je već pola godine u "fazi medveda", što je kolokvijalni berzanski izraz za jedno umrtvljeno tržište slabo izražene konjukture.

Ne bi bio problem da ovo tržište miruje na nivou visokih ili bar zadovoljavajućih cena po naše paore, ali nažalost, cene pšenice istrajavaju na konstantno niskom nivou između 21,00 – 23,00 din/kg. I dok cena pšenice miruje, ostali troškovi u proizvodnji hleba rastu.

Setva pšenice: Birati deklarisano, a ne "seme sa tavana"

Međutim, ekstremno niska cena osnovne sirovine, jednostavno ne dozvoljava pekarima da razmišljaju o značajnijim korekcijama cena svojih proizvoda. Zbog toga, eventualni zahtev za korekcijama finalnih pekarskih proizvoda, bojim se neće naići na pozitivan odjek u potrošačkoj javnosti, a svakako ni kod države jer, ne zaboravimo: cena hleba je prva linija odbrane standarda velike populacije egzistencijalno najugroženijeg dela stanovništva.

Stari problemi

Da se proizvođači mleka i stočari ne nađu zapostavljenim, pomenimo da se opet suočavamo sa starim problemima. Naime, uvoz mleka, mleka u prahu, tvrdih sireva, ponovo ruše naše tržište tako što mlekare sve češće odbijaju prijem domaćeg sirovog mleka, jer jednostavno ne znaju šta će sa njim. Običnom čoveku zdravorazumskog razmišljanja verujem da ništa nije jasno.

Izazovi za proizvođače mleka: Rast domaće proizvodnje, uz pad potrošnje

Nemamo dovoljno muznih krava za domaće potrebe, a mlekare ne primaju mleko!? Ako ga iz naše proizvodnje i nemamo za domaće potrebe (što je nedopustivo), treba ga uvesti. Međutim, taj uvoz se nikako ne sme bez kontrole toliko prepustiti uvozničkom lobiju koji, da li preko sirovog ili mleka u prahu bukvalno "zatrpa" naše tržište, pa za naše proizvođače nema mesta na tom tržištu

"Dosta je obmana i zavaravanja"

Nezadovoljni proizvođači mleka izlaze na ulicu. Država ima mehanizme da zaštiti domaće proizvođače, što neretko i koristi, a to su pre svega prelevmani na uvoz i uvozne takse. Postavlja se samo pitanje da li uvek treba da sačekamo da se problem desi, pa tek onda da reagujemo ili da ga sprečimo pre nego što se i desi.

Nakon prosipanja mleka sledi zasipanje trgovinskih lanaca stajnjakom

Ako je za utehu, ni u zemljama EU, koju često koristimo kao meru uspešne i razvijene poljoprivrede, nije baš sjajno. Više od 40 članica poljoprivrednih organizacija organizuju protest pod motom "Dosta je obmana i zavaravanja". U pitanju je odgovor poljoprivrednika na donošenje nove Zajedničke poljoprivredne politike. Tu novu agrarnu politiku poljoprivrednici doživljavaju kao niz mera koje skreću pažnju sa suštinskih, gorućih problema, kako bi se prikrila prava istina o stanju poljoprivrednog sektora u EU.

Najava ovog protesta samo pokazuje da poljoprivrednici, pa bez obzira iz koje zemlje dolazili, nisu više laka meta za manipulisanje. Neistina kao sredstvo manipulacije vrlo brzo ispliva na površinu. Istina je uvek najbolji saveznik u svakoj komunikaciji. Ako ništa drugo – lakše se pamti.

_{Naslovna fotografija: AK grafika/Shutterstock/Alisa24/Dinka Bogunović}