Snažni graditelji brana zaslužni za ogromne površine obradivog zemljišta

Dabar ili bobar (Castor) je najveći glodar severne hemisfere i drugi po veličini glodar na svetu, odmah iza južnoameričke kapibare. Telo im je dugačko do 120 centimetara, sa snažnim pljosnatim repom dužine do 50 centimetara, visine do ramena 60 centimetara i težinom do 30 kilograma, ali ulovljeni su primerci teški do 50 kilograma. Dabar je snažna životinja, prilagođena teškom radu.

Ima gusto krzno, koje održava toplotu, obično je crvenkasto smeđe boje sa poddlakom. Potpuno je prilagođen životu u vodi i na kopnu, aerodinamične građe, kao morski sisari. Jakim zubima koji podsećaju na dleto glođe drveće, gradi brane i složena gnezda za porodicu.

Ključna vrsta za održavanje ekosistema

Odlično pliva, dok je na tlu manje okretan, iako može da potrči kad je neophodno. Mužjak i ženka izgledaju skoro identično, žive sa mladuncima, a u potpunosti tolerišu komšiluk s kojim zajedno rade najteže poslove. Mladunčad pomaže roditeljima u poslu, grade brane, popravljaju gnezda, a stariji mladunci još i čuvaju mlađu braću i sestre.

U slučaju opasnosti, "daju uzbunu" pljeskajući repom po vodi i kričanjem, upozoravajući tako sve životinje u blizini. Postoje evropski i kanadski dabar – koji ne mogu da se ukrštaju međusobno iako izgledaju slično.

Gradeći brane, ove životinje pretvorile su bujična područja u močvare pune života tako da su postale ključna vrsta za održavanje ekosistema. Procenjeno je da je dabar, gradeći brane, zaslužan za nastanak nekoliko miliona (!) kvadratnih kilometara plodnog zemljišta.

"Vredan kao dabar"

Kod severnoameričkih starosedelačkih naroda simbolizuje porodičnu ljubav i slogu. U Kanadi je nacionalna životinja. "Vredan kao dabar", kaže se u poslovicama mnogih naroda koji su se ikada sreli sa simpatičnim zubatim buckom. Čest je motiv u dečjoj književnosti i filmovima o prirodi, a naročito je omiljen u crtanim filmovima.

Ali, to mu nije mnogo pomoglo. Kroz celu ljudsku istoriju lovljen je zbog krzna, mesa i kastoreuma – materije koju izlučuju odrasli mužjaci i ženke, a koja se koristila u medicini i za izradu parfema. Upravo dabrovo krzno pokrenulo je veliku trgovinu krznom, koja je dovela ovu vrstu do ruba nestanka.

Dabrovi u Krupnju: Od istrebljenja do velikog povratka na srpske reke

Posle zaštite, koja je u zemljama severne Amerike počela još u 19. veku, dabar se do kraja 20. veka namnožio do 12 miliona – što je minimum u odnosu na 600 miliona pre početka trgovine krznom. U Evropi, postao je retkost. Tek posle organizovane zaštite, namnožilo se oko milion primeraka u rekama Francuske, Nemačke, južne Norveške i Belorusije. Manje populacije dabrova ustanovljene su u Kini i Mongoliji.

Strogo zaštićena vrsta

U Srbiji, a takođe u većini evropskih zemalja, dabar je prošao kao da ga je neko oklevetao. Nije utvrđeno ko i kada, ali, još u 18. veku pojavilo se uverenje da je meso ove životinje – posno. Po logici, riba živi u vodi i posna je, dakle i dabar je pogodan za posnu ishranu, jer takođe živi u vodi. Kada je istrebljen, verovanja o njemu su uglavnom izumrla, iako je kod Srba seljaka ostala priča da ova životinja deli sve što nađe od hrane sa drugim vrstama.

Takođe, postoji verovanje da dabrovo krzno bolje greje nego krzno drugih životinja. Trideset jedan dabar stigao je u Srbiju iz Bavarske 2004. godine u okviru međunarodnog projekta očuvanja ugroženih vrsta. Dabrovi su pušteni u Specijalni rezervat prirode Zasavica kod Sremske Mitrovice. Kasnije je još jedna kolonija naseljena kod Pećinaca u Sremu. Sada su strogo zaštićeni, očekuje se da ponovo zauzmu svoje važno mesto u ekosistemu i da postane moguće videti ih i u prirodi, a ne samo u zoološkim vrtovima i dokumentarnim filmovima o prirodi.