Šta znači reč "bostan" i zašto je cenjen parfem od dinje i lubenice?

Prema uvreženom mišljenju, dinje i lubenice stigle su u Srbiju u doba Turaka, dakle u isto vreme kad i šeboj, karanfil, gajenje plemenitih vrsta golubova i spavanje posle ručka. Uostalom, reč "bostan" koja označava dinje i lubenice zajedno, turskog je porekla i znači "mirisno mesto", tojest deo bašte gde se gaji cveće, začini i plodovi prijatnog mirisa. Ipak, nije tako.

Dr Olga Zirojević u svojoj knjizi "Istočno zapadna sofra" objašnjava da su reči "dinja" i "lubenica" ušle u slovenske jezike vekovima pre prvog pomena turskih osvajanja. Kako izgleda, sočne i slatke plodove poreklom iz najtoplijih delova Afrike i Azije doneli su ovamo još antički Grci i Rimljani. Ni dinja ni lubenica nisu voće nego - povrće. Srodnije su tikvi i krastavcu nego, na primer, kajsiji.

Svejedno, smatraju se i jedu kao voće, na kraju obroka, naročito u toku letnjih vrućina. Najbolje su u svežem stanju i retko završe u kolačima ili nekom drugom jelu, nego se koriste onakve kakve su, treba samo raseći tanku ili nešto deblju koru.

Carigradska lubenica i medena dinja

Nekada su poljoprivrednici gajili samo jednu vrstu lubenica, takozvanu "carigradsku", tamnozelene sjajne kore, sa crvenom pulpom, koja se, bezopasnom genetskom mutacijom, ponekad pretvarala u žutu. Danas je odgajivačima na raspolaganju veliki broj sorti, uglavnom sa svetlozelenom korom i ružičastim "mesom", otpornijih od stare vrste i kadrih da proizvedu plodove do 12 kilograma i teže.

Sa dinjom je donekle drugačija situacija, nekada su bile cenjene cerovače, belovače i ananas dinje, sa beličastom, zelenkastom ili narandžastom pulpom, a i sada postoji velik broj vrsta zanimljivih imena i stepena slatkoće: "medena" dinja, kantalupo dinja (prema imenu jedne oblasti u Španiji), galija, ogen i druge. Neke stižu sa obližnjih njiva, neke iz Grčke, Izraela ili Tunisa, a neke čak iz Argentine. Kod novijih sorti odgajivači su razvili plodove sa ružičastom pulpom.

Miriši kao bostan

U Srbiji, mnogi poljoprivrednici koji gaje ove kulture na njivi ili u bašti ostaju odani starim vrstama, uz koje su odrastali, a dinju, po starom običaju, jedu uz hleb, kao i njihovi preci. Stručnjaci za parfeme su još u antičkom Rimu bili fascinirani svežim mirisom lubenice i dinje i pokušavali da ih nekako proizvedu u svojim improvizovanim laboratorijama. Taj poduhvat je uspeo tek Francuzima krajem dvadesetog veka, pa sad postoje čitave serije parfema i kozmetike koje mirišu na bostan. 

Oba ploda sadrže oko 90 odsto vode tako da predstavljaju laku i osvežavajuću hranu za leto, a zbog minimalne kalorijske vrednosti pogodni su i za dijetu. Uspešno čiste bubrege od višegodišnjih naslaga, pomažu izbacivanje peska, viška soli i nagomilane vode, regulišu floru creva, ali oslobađaju i zglobove od nepotrebnog sadržaja, čime indirektno poboljšavaju stanje kičme i povoljno deluju na otpornost organizma. Prolepšavaju ten i obezbeđuju mirisan dah, treba ih jesti kad god je moguće, što nije teško, jer ih svi vole.

Postoji samo jedan problem: koliko god dobro podnosile transport, dinja i lubenica su vrlo kvarljive i osetljive kad se načnu, tojest raseku i otvore. Zato ih treba pojesti što pre, a najbolje odmah čim se donesu na sto.