Strah od promaje, prase za doktora i čašica rakije za dobro zdravlje

"Bogat je ko nije dužan, a mlad je ko je zdrav", govorili su Srbi seljaci, baš kao i njihove "kolege" u većini država u svetu. Narodne poslovice svih naroda vrve od isticanja koliko je zdravlje važno i značajno.

"Kad imaš zdravlje, imaš sve", "Seti se zdravlja dok ga ne izgubiš", samo su neki od primera.

Poljoprivredni poslovi ne mogu da se rade iz kreveta ili fotelje, zato su stručnjaci koji su ikad proučavali život na selu dobro primetili da poljoprivrednici veoma strahuju od gubitka zdravlja i fizičke snage. Da bi se obezbedilo zdravlje ukućana, poštovali su čitav spisak zabrana i običaja.

Nije dobro za zdravlje, verovali su, da se spava popodne, naročito pred velike praznike, jer to može doneti slabost, pa možda i bolest. Radi zdravlja, jele su se jabuke, beli i crni luk, a obavezno se pila i čašica (dve, tri) dobre domaće rakije.

Ljudi su postili i molili se višim silama, svako u skladu sa svojom verom, za dobro zdravlje i snagu potrebnu da se obave svi veliki i mali poslovi u seoskom domaćinstvu.

Sveštenik i vračara pre lekara

Srbi seljaci, a isto i većina slovenskih naroda, veoma su se plašili promaje, verujući da donosi glavobolju, ukočenost, prehladu, pa su lekari novijih vremena imali velike muke da ih ubede kako treba redovno provetravati prostorije u kojima se živi.

U slučaju da stvari pođu naopako, seljačko stanovništvo je prvo krilo od komšija i rodbine da je član porodice bolestan, odgovarajući na sva pitanja "dobro je, dobro je". Tek kad bi uvideli da je stanje ozbiljno, ukućani bi pošli da traže pomoć sveštenika, koji bi očitao molitvu za ozdravljenje, ili lokalne vračare, koja bi došla u kuću i izvela neophodne rituale.

Obraćanje lekaru postalo je uobičajeno tek pred kraj 19. veka, a u planinskim krajevima – tek posle velikih ratova u 20. veku. Stariji poljoprivrednici često su s ponosom isticali da u životu nisu bili kod lekara.

Češalj, lavor i ogledalo

Kad bi se pojavila zarazna bolest, Srbi seljaci nisu oklevali ni trenutka: odmah bi postavili češalj, lavor s vodom i ogledalo. Smatrali su da zarazu izaziva čudno biće, koje su ublaženo zvali "kuma" kako se ne bi uvredilo. Zamišljali su bolest kao mršavu i veoma sujetnu ženu koja voli da se umiva, ogleda i češlja.

Posuđe od obroka su prali više puta i vezivali su pojaseve svih članova porodice u dugačak konopac koji su vukli oko kuće, verujući da preko ovakve granice bolest neće moći da pređe.

Škole na selu - kako su nekada skamije izgledale?

Epidemija kuge koja je u doba Miloša Obrenovića znatno proredila stanovništvo Srbije proširila se preko svakog očekivanja – jer nije prijavljena na vreme, seljani su krili kad bi im neko od rodbine ili poznanika oboleo. Poverenje u "strance" – školovano medicinsko osoblje – bilo je na nuli.

Kad su jednom shvatili da lekar može da im pomogne i da odlazak u bolnicu ne mora nužno da znači smrtni ishod, seljaci su prešli u drugu krajnost, pa su počeli da zasipaju lekare i osoblje svojim proizvodima. Bila je "stvar časti" odneti doktoru prase, 200 jaja, nekoliko pilića i naravno veliku količinu dobre domaće rakije ili vina iz sopstvene proizvodnje.

"U zdravlje"

Etnopsiholog Vladimir Dvorniković u "Karakterologiji Jugoslovena" citira iskustvo lekara iz vojvođanskog sela kome su žene stalno donosile sir i druge proizvode, podsećajući ga kako im je spasao decu za vreme epidemije šarlaha, a ta deca bila su već uveliko odrasla i imala svoju decu.

Etnolozi objašnjavaju da seljaštvo shvata lečenje, naročito uspešno lečenje, kao milosrđe, kao nešto "za dušu", a ne samo kao posao zdravstvenog radnika, te da je ovakav postupak prema iscelitelju veoma star.

Uostalom, na većini slovenskih jezika lekar se i doslovno zove "vrač", dakle, svi postupci koji vode izlečenju ili uklanjanju posledica bolesti i povrede za naše seljačke pretke bili su ravni čaroliji. I kad se pije, poljoprivrednici kažu da treba reći "u zdravlje", a ne "živeli", razlog je nesumnjivo jasan.