Škole na selu - kako su nekada skamije izgledale?

Razvoj škola u selima pratile su mnoge nedoumice i oklevanja. Najpre su čak i prvi ljudi u državi bili protiv škola van gradova, objašnjavajući svoj stav rečima da se u selu mnogo radi, da deca vrlo rano počinju da pomažu roditeljima u teškim poslovima, te da im školsko znanje nije ni potrebno.

Kako god, do početka 20. veka većina sela u Srbiji imala je školu, osim Vojvodine, gde su prve osnovne škole osnovane u 18. veku po naredbi stroge carice Marije Terezije (1717. -1780.) i prilozima imućnih ljudi željnih obrazovanja. Svaka od tih škola imala je nastavu do četvrtog razreda današnje osnovne škole - za dalje školovanje trebalo je poslati dete u grad.

Učitelj - važna ličnost u selu

Problema sa brojnošću dece nije bilo, selo je u to doba bilo pravi izvor života. Tamo gde se broj dece baš povećavao, bilo je i više učitelja. Mnogo kasnije pridružile su im se i učiteljice. 

Slab je izraz da su se poljoprivrednici u početku bojali škole. Zazirući od "kaputaša" (školovanih ljudi koji su nosili kaput), a u strahu da će im se deca, naročito ženska, tamo "pokvariti" i dobiti ko zna kakve ideje, neki su svom snagom odbijali obavezno školovanje. Morala je da interveniše država, pa su očeve žandarmi "ubeđivali", a ponekog i kaznili.

Vremenom su se svi navikli da deca idu u školu, štaviše, teško detetu koje ne bi znalo "alekcije" (lekcije), pa bi dobilo lošu ocenu. Učitelj je od početka bio važna ličnost u selu (proveriti kod Stevana Sremca u noveli "Pop Ćira i pop Spira").

Državni službenik

Država - svaka država - nastojala je od uvođenja školovanja da položaj učitelja dodatno ojača. On je imao status državnog službenika i kao takav imao je da ide tamo kud ga školske vlasti pošalju, često u mala zabačena mesta. Ovo se naročito događalo mladim i neoženjenim učiteljima koji su stizali u najdalje krajeve donoseći sa sobom nov način života.

Zauzvrat, imali su državni stan, grejanje i osvetljenje o državnom trošku, povlastice za svaku vrstu saobraćaja, tamo gde je uopšte bilo saobraćaja osim vožnje na volovskim kolima, a naravno i platu, kakvu - takvu, ali, platu. Škole tih davnih vremena su bile skromne, obične prizemne zgrade, sa malo nastavnog materijala, skoro nikakvim sanitarnim čvorovima i minimumom knjiga.

Za početak - tabla i kreda

O fiskulturnim salama nije bilo ni govora. Klupe  - "skamije" - bile su neudobne, od nastavnih sredstava razredi su imali tablu i kredu, negde ni toliko. Međutim, učitelji su vrlo ambiciozno pripremali svoje učenike za stvaran život. Osim što bi se opismenila i naučila da računaju, deca su u školi učila i praktične veštine.

Gajila su svilenu bubu, različito povrće, cveće oko škole, kalemila su voćke, rezbarila drvo, sve pod budnim okom učitelja, kasnije i učiteljice. Škola bi organizovala priredbe za celo selo, naravno besplatne, razgovori sa očevima školske dece održavali su se kad god je zatrebalo, čak i noću, jer poneki domaćini nisu želeli "da se zna" kako su išli da se raspitaju za detetov uspeh. U sezoni najžešćih poljskih radova učitelj bi rekao deci da su slobodna od nastave, da idu kućama i pomognu roditeljima.

Nema odmora: Učenici hrane krave, popravljaju traktore, beru voće

Voćnjak oko škole vremenom se povećavao, kao i ugled nastavnog osoblja. Nije bila retkost da učitelj ili učiteljica pruža prvu pomoć učeniku u uslovima kad u blizini nema nijednog lekara niti vozila dovoljno brzog da odnese obolelog do bolnice u gradu ili da zastupa nepismene odrasle ljude pred institucijama sistema.

Kakvo je stanje danas?

Sve ovo doprinelo je da mnogi učitelji i učiteljice postanu ne samo važni nego i najomiljeniji stanovnici sela. U toku leta đački roditelji bi, osim svojih poslova, još došli da nekoliko dana kreče i uređuju školu, obično krajem avgusta.

Posle časova u školi, pravac na selo gde ga čekaju mangulice

Od početka školske godine, život u selu se menjao. Koliko god bili zauzeti, očevi, a naročito majke, uključivale su se u školske aktivnosti, ponekad takmičeći se koja će doneti lepše "pelcere" za školsku baštu ili veću pitu da se deca - naravno i učitelj - počaste. Deluje to sad malo naivno, kao iz romana, ali, i danas prosvetni radnici koji rade u selima izjavljuju da uživaju poštovanje dece i roditelja daleko više nego njihove kolege u gradovima. Istovremeno, sve je više seoskih škola sa manje od deset đaka kojima preti zatvaranje ili reorganizacija.   

_{Naslovna fotografija: Učiteljica u Kisaču Vukica Čobić rođ. Ninčić, sa svojim razredom, oko 1950. godine. (foto: lična arhiva Gordana Perunović Fijat)}