Svlače kožu i znaju sve tajne, a naši stari im ni ime nisu izgovarali

Malo je stvorenja izazivalo takav nepodeljeni užas čovečanstva kao što je to uspela zmija. Mnogo pre opštepoznate priče o izbacivanju ljudi iz raja ovo stvorenje bilo je na zlom glasu i ljudi su ga se jednostavno bojali. Stari poljoprivrednici nisu ni izgovarali reč zmija nego su govorili "kamenica", "nepomenica" i tako dalje, nikako nisu voleli da je sretnu blizu kuće i njive, a nije bilo dobro ni da joj vide rep, negde u šumi ili kamenjaru.

Nije da nema razloga za ovoliki strah, neke od zmija su otrovne, do te mere da je ujed smrtonosan za čoveka. Od oko 3.600 poznatih vrsta, većina nema otrov, ali poljoprivrednik ih svejedno ne voli kao ni one otrovne i zazire od njih. Verovalo se da je zmija u stvari mnogo veća nego što se ljudima čini, jer, kad bi je videli u njenom pravom užasnom obliku, onesvestili bi se od straha. Šarka (Vipera Berus, naslovna fotografija, op,ur.) i poskok (Vipera Ammodytes), otrovne zmije u južnoj i jugoistočnoj Evropi, predmet su najstrašnijih priča kod svih naroda.

Košuljica skupo koštala

Zmije su gmizavci iz klase Ophidia i Serpentes, umesto nogu imaju snažne mišiće pomoću kojih pokreću izduženo telo. Za razliku od svojih gušterskih predaka, imaju nekoliko zglobova više u vilicama, tako da mogu da progutaju plen koji je veći od njihove glave. Nemaju očne kapke niti vidljive spoljašnje uši, ali čulo mirisa je odlično razvijeno.

Najveći ikad nađeni fosil zmije, Titanboa cerrejonensis, bila je dugačka 12 metara, ali, narodna mašta, pa čak i pisana dela ljudskog roda, pominju zmije, kopnene i morske, dugačke stotinama metara. Ovako su ušle u epove, bajke i legende širom sveta.

Žive praktično svuda, osim na polovima i ponekim ostrvima: u Irskoj, na Islandu, Grenlandu, Havajskom arhipelagu i ostrvima Novog Zelanda. Sve zmije su mesožderi i sve se presvlače u novu kožu. Staru kožu - "zmijin svlak" - skinu u jednom komadu i odbace kao staru čarapu. Živeći sa prirodom i u prirodi, nekadašnji poljoprivrednici su nema sumnje videli ovu pojavu, što je doprinelo uverenju o navodnoj besmrtnosti ili izuzetno dugom životu zmija.

Dejan Bisenić "razgovora" sa zmijama posebnim rečima

Skinuta zmijska koža, košuljica, skupo se plaćala kao amajlija, naročito za jedino muško dete u porodici. Opet prema brojnim verovanjima, zmija zna sve tajne, govori sve jezike, ljudske i životinjske, i važna je ličnost u bajkama i legendama.

Zmija se nastanila kod čobanina

Prema jednoj priči iz južne Srbije, koju beleže etnolozi, one imaju svoju godišnju skupštinu, kad se, u sredini leta, okupljaju na ravnom kamenu, na vrhu brda ili sličnom mestu gde nema ljudi, pa se dogovaraju gde će koja da ide i koga će da ujede do sledećeg sastanka. Desilo se da je jedan čobanin prišao blizu i slušao kako predsedavajuća zmija proziva jednu po jednu prisutnu, da bi joj saopštila zadatke.

"A ja, kuda ću ja da idem?", pitala je nestrpljivo jedna mlada zmija željna dokazivanja.

"Ti ćeš da ideš kod ovog čobanina što nam prisluškuje sastanak, nećeš nikoga da ujedeš, nego ćeš da piješ mleko i zimuješ u vuni", odgovorila je glavna zmija.

I tako i bi. Zmija se nastanila kod čobanina, zimovala u vuni, pila pomalo mleka, a on nije smeo ni da zucne niti da je otera.

Kako držati zmije dalje od bašte i voćnjaka?

U stvarnosti, zmije ne piju mleko i ne napadaju ljude. Do ujeda obično dolazi kad čovek nagazi na zmiju u travi ili šiblju - seljaci su u davna vremena išli bosi celo leto. Narodni načini "lečenja" od ujeda zmije, veoma maštoviti, obično su dovodili do smrti ujedenog, a ko je znao da pravilno obradi povredu - isisavanjem otrova i dezinfekcijom mesta ujeda - rizikovao je da bude proglašen vešcem ili vešticom.

Danas postoji serum, naročito pod uslovom da je povređeni brzo stigao do najbliže zdravstvene stanice gde ima potrebnih lekova, ali, nekadašnje seljaštvo nije imalo na raspolaganju ništa slično.