Za opstanak svake biljke i životinje - kako su stari seljaci poštovali vodu?

Od najranijih vremena, još pre nastanka pisane istorije, ljudski rod je svestan koliko je voda neophodna. Ona je uslov i suština života, nema ničega bez nje, svedoče najstarije ljudske priče i pesme. Poljoprivrednici su oduvek znali su da im je voda potrebna za život, za opstanak svake biljke i životinje, a takođe i za svaki pokušaj održavanja higijene, za većinu zanata i lečenje.

Stara molitva – pesma sumerskih seljaka, zabeležena klinastim pismom pre oko 3.600 godina, sadrži obraćanje božanstvu sunca, da otopi snegove na planinama i pošalje vodu, inače će svo klasje izumreti.

Upravo zbog životnog značaja za ljude i poljoprivredu, voda je smatrana svetom u najstarijim religijama, baš kao i u savremenim. Međutim, postoji razlika: dok današnji vernici prave razliku između svete vode (osveštane molitvom sveštenika) i one "obične", za pretke ta razlika nije postojala. Voda je bila sveta sama po sebi. Za praznike su joj se obraćali biranim rečima, "darivali" je novčićem ili žitom i pazili da je nikako ne uznemire.

"Pređoh vodu, ne ugazih"

U bunar se ne baca smeće. Voda doneta u ljudsko boravište (u doba kad nije postojao vodovod) da bi poslužila za piće, kuvanje i pranje se poštuje. Nad "nenačetom" vodom – to znači, vodom donetom u kuću, a još nekorišćenom za bilo koju svrhu – ogledala se devojka da "vidi" budućeg muža na glatkoj površini.

Pametno zalivanje tokom leta: Kako smanjiti potrošnju vode u bašti

Ista ova "nenačeta" voda koristila se za razne oblike lečenja, na primer, za "gašenje ugljevlja", magijski postupak kojim se, verovali su seljaci, "gasi" i bolest. Kad se ide peške na venčanje (što je nekad bilo uobičajeno, naročito u planinskim krajevima), svatovi su bacali novčiće u vodu, a nevesta (u sebi) govorila "pređoh vodu, ne ugazih, rodih dete, ne osetih". Do danas se održao stari običaj, čak i u velikim gradovima, da se za onim ko polazi na put, na ispit ili drugi važan događaj – prospe voda, da bi sve išlo "kao voda", jer, ona "svuda prođe i nađe sebi put".

"Darivanje vode"

Voda ima veliku ulogu u svim kultovima plodnosti. Devojke se kupaju u "omaji", vodi koja prska s vodeničnog točka, da bi se sve zlo odbilo od njih, kao što se voda odvaja od točka. Vodom se preliva grob, a i cveće na groblju se zaliva.

Žene u istočnoj Srbiji šalju ponude duši umrlog – tekućom vodom, na koju polože daščicu (kao mali čamac). U Bačkoj, kad bi došli svatovi iz Banata, na zemlju pred kapijom se postavljalo korito sa vodom, pa bi domaćini pevali gostima "Tisa duboka, reka široka, ne možeš je preći, moraš platiti!". Onda su svi morali da "daruju vodu", naravno novcem.

Ovo može da se tumači kao šala uz praktičnu svrhu prikupljanja novca za mladi par, ali, ceo postupak ima i dublje značenje, predstavljajući vodu kao iskušenje za mladence, ali i za sve ostale.

Nije uvek dobroćudna

Voda nije uvek dobroćudna i poljoprivrednici su to dobro znali. Nisu se kupali u tekućim i stajaćim vodama pre Spasovdana ni posle Preobraženja (19. avgusta), kako ne bi uznemirili vodu. Razloga za strah bilo je dovoljno, jer većina seljačkog stanovništva nije znala da pliva čak ni ako je odrasla pored reke.

Kako spasiti brak: Zalivati vodom iz kante ili iz creva?

Pomenuta Tisa i sve tri Morave u Srbiji bile su na posebnom glasu zbog slučajeva davljenja u njima, o čemu su ostale pesme "Što Morava mutno teče", "Igrali se konji vrani" i druge. "Voda ga je uzela", kažu starije seoske žene i sada kad se neko udavi, a u ona davna vremena krivica za to svaljivana je na vodene vile ili na Vodenjaka, jedno čudno biće koje izgleda kao velika dlakava riba i najbolje se zabavlja kad lošeg plivača odvuče u vrtloge.