Za voljenog kolač s jabukama - bilo i biće

Poslastičar je zanatlija koji priprema kolače, torte, slatka testa i slatke napitke. U svom poslu koristi brašno, med, kasnije šećer, voće, orašaste plodove (orah, lešnik itd.), jaja, čokoladu i druge neophodne namirnice. Služi se alatom kakav koriste žene u domaćinstvu, samo namenjenim za veće količine slatkiša.

Prvi kolači, prema arheološkim nalazima, pojavili su se pre oko 7.000 godina u sumerskom carstvu i bili su napravljeni od krupno mlevenog brašna i sitno iseckanih urmi i drugog voća. Kineski dvorovi imali su poslastičare koji su se brinuli da carska porodica pojede dovoljno slatkiša. Kod antičkih Grka, pominje se žrtva bogovima u vidu kolača od brašna, meda i sira. Sama Afrodita, boginja ljubavi i lepote, zaslužna je za nastanak slatkih jela.

Bogovi zadovoljni kolačima

Rimski carevi i bogatiji svet uživali su u različitim vrstama slatkiša i poslastičari, obično Grci, bili su vrlo cenjeni. Kod severnoevropskih naroda, za kolače je zadužena Freja, opet boginja ljubavi, koja uči žene kako da naprave kolač s jabukama i oduševe svoje muževe i momke. Kod starih Slovena, božanstva ne traže od ljudi krvnu žrtvu, nego su sasvim zadovoljna kolačima.

"Kolači s čašče" na vranjanski način

Jasno je da su se razni slatkiši pravili za praznike i da se običan radni dan razlikovao od prazničnog upravo po pravljenju ove vrste jela. A gde je onda poslastičar u selu, kad su seoske žene odvajkada umele da naprave kolače? Čak i u doba opšte nepismenosti, uputstva o pravljenju prazničnih slatkiša prenosila su se s majke na ćerku i s bake na unuku, bez pisanog recepta, samo zahvaljujući tradiciji. Poslastičarski zanat, nastao na dvorovima, u neko doba je "sišao među narod", najpre u gradove, o čemu postoji opsežna građa još iz Osmanskog carstva, naročito o vrlo strogim uputstvima prema kojima su otvarali svoje lokale i pripremali slatke zanimacije za brojne potrošače.

Nešto kasnije, u osamnaestom veku, otvaraju se poslastičarnice širom Habsburške monarhije, prvobitno u većim gradovima, Beču i Budimpešti. Ubrzo izlaze na tako dobar glas da ljudi putuju upravo da bi probali kolače u čuvenom i luksuznom lokalu u sklopu posete velikom gradu.

Žena od poslastičara, poslastičar od majke i bake

Prve poslastičarnice u Srbiji otvorene su u Beogradu u doba turskih osvajanja. Još kasnije, u Srbiji u XIX veku, pojavljuju se poslastičarnice i u selima, uglavnom u Vojvodini. Može biti da je žena koja je prva u selu naručila tortu i kolače za svadbu ili neku drugu priliku od poslastičara izazvala veliko čuđenje u svojoj sredini, o čemu piše i Stevan Sremac u svom delu "Pop Ćira i pop Spira". Ali, kad je sredina probala slatke zanatske proizvode, više nije imala zamerki.

Tako je nastala svojevrsna simbioza između seoskih žena i majstora poslastičara: žene probaju kolače "iz radnje" i, blagodareći iskustvu, uspešno "skinu" recept, a poslastičari, kad zatreba, samo se prisete kolača kakve su pravile naše majke i bake i brzometno ih uvrste u ponudu. Čitave manifestacije i televizijske emisije posvećene su danas ovoj delatnosti, a najstariji recepti s vremena na vreme postaju hit, naročito u sezoni praznika.

Za razliku od prvih kafana u selima, u koje žene nisu ulazile, poslastičarnica je i u najmanjem mestu "siguran prostor", u kome mogu da borave žene i devojke bez straha da će im to neko zameriti. Koliko je zanat poslastičara bio cenjen, pokazuje podatak da nekadašnji konzervativni poljoprivrednici, sumnjičavi ispočetka prema svakom formalnom obrazovanju, nisu imali ništa protiv da im ćerka ili unuka izuči poslastičarski zanat.