Zašto se kaže: "U jednoj ruci slama, a u drugoj vatra"?

​Vatra je jedinstvena pojava u prirodi, ništa joj nije slično. Predstavlja brz i samoodrživ oblik oksidacije čiji su rezultati plamen i svetlost. Da bi postojala, potrebna su tri uslova: gorivo, toplota i kiseonik.

To je tako u nauci, ali poljoprivrednici davnih vremena, ovde i bilo gde na svetu, smatrali su vatru pravom čarolijom, božanstvom ili poklonom od milostivih božanstava, koja su želela da se ljudi po hladnoći greju, da se po mraku ne plaše, a i da jedu kuvanu hranu.

Mesto okupljanja

Kod Grka, vatru ljudima daruje Prometej, kod Germana - Loki, kod Indusa Agni, kod stanovništva Havaja, Tahitija i arhipelaga u Tihom okeanu to je Pele, mlada boginja koja je napustila svet bogova jer je zavolela ljude i došla da ih nauči zanatima i korišćenju vatre. Kod Slovena to je Svarog, otac neba, a u nekim verzijama Perun Gromovnik, koji je gromom zapalio drvo i ljudi su mogli da uzmu vatru.

Zato je vatra od početka ljudske civilizacije uživala najveće poštovanje. Bila je neophodna u doba kad se ljudski rod okupljao oko nje, dok nije imao nikakav drugi izvor signalizacije, svetla i toplote, a i u industrijsko doba, kad su mnogi zanati i druge delatnosti zavisile od žara i plamena.

Učestvovala je u većini ljudskih obreda pre pojave organizovanih religija i nastavila da bude potpuno fascinantna za ljude kroz sve faze razvoja društva. U miru i u ratu, u obilju i u nemaštini, vatra je ostala mesto okupljanja gde se pričaju priče, hrabre ljudi i čuva tradicija. Ko je ikad sedeo uz logorsku vatru, zna kako ova pojava deluje na sve uzraste, a verovatno ne sluti da je okupljanje oko plamena u noći spadalo u prve i najstarije oblike okupljanja ljudi ikada.

Sveto mesto u kući

Za nekadašnje poljoprivrednike je ognjište, na kome se vatra loži, predstavljalo sveto mesto u kući. Vatri se nisu okretala leđa, u vatru niko nije smeo da pljune, niti da opsuje u njenoj blizini, a nije bilo uputno ni smejati se, jer bi onaj ko bi to učinio mogao da sanja nemirne snove. Loženje je obavljano svečano, skoro kao obred.

U kući, ognjište se redovno čistilo a van kuće, na brdu ili u šumi, palile su se velike vatre da pojačaju sunčevu snagu u leto i oteraju zimu kad dođe. Vatra se smatrala lekovitom: kad bi zavladala zaraza, seljaci bi upalili dve velike vatre, pa bi između njih prošla sva stoka i celokupno stanovništvo.

"Gde ima dima, ima i vatre"

"Prođoh kroz vatru, da ne gorim kao vatra", govorili su svi prisutni. "Živa vatra", kaže se u pohvalnom smislu za vrednu i hitru osobu. "U jednoj ruci slama, a u drugoj vatra", znači opasno ogovaranje koje dovodi do svađe i drugih neprijatnosti. "Gde ima dima, ima i vatre" - drevno gledište da sve ima svoj uzrok.

Šta dovodi do paljenja baliranog sena ili slame i kako ga izbeći?

"Igrati se vatrom" u svim narodima i svim jezicima znači isto - izazivati opasnost, raditi nešto rizično, stvari koje nisu bezbedne.

"Širi se (na primer, neka vest) kao požar" - jasno je zašto, jer šumski požari su u ovo doba godine mogli vrlo brzo da se rašire, naročito ako je suša. "Tako mi ove vatre", zaklinjali su se nekadašnji seljaci ili "Sramota je ovo kod vatre pričati", rekli bi stariji, kad neko započne "bezobrazan" razgovor.

I tako dalje, vatra je česta gošća poslovica, izreka i bajalica, naročitih recitacija namenjenih lečenju. Opevana je u pesmama, pominjana u proznim delima, a često se prikazuje u slikarstvu. ​