• Poljoprivreda i globalizacija
  • 09.01.2019. 08:15

Zelene investicije - pohlepa iznad razvoja sela

"Svež kapital će dolaziti u manje razvijene zemlje, ulagači će svojim novcem smanjiti problem gladi, a u isto vreme otvaraće se nova radna mesta" - zvuči kao pozitivan trend, ali stvarnost je drugačija.

Foto: Bigstockphoto/Joykid
  • 151
  • 29
  • 0

Šta se to događa poslednjih godina na globalnoj sceni proizvodnje hrane? Preti li industrijalizacija poljoprivrede stabilizaciji globalne ekonomije ili daje odgovor problemu gladi i siromaštvu? U ovom članku analizira se situacija koja se u poslednjoj deceniji progresivno razvija daleko od javnosti, a u isto vreme podiže zabrinutost raznih interesnih grupa.

Hrana se sve ređe proizvodi iz ljubavi, a sve češće zbog profita i statusa. Poljoprivreda nije bila primamljiva delatnost dugi niz godina, sve do početka novog milenijuma. Rastom populacije, koja se procenjuje da će dostići devet milijardi u 2050. godini, nova rešenja progresivno se traže. Kako bi se prehranilo brzo rastuće stanovništvo, smanjilo siromaštvo i udovoljilo željama ekonomski razvijene civilizacije, potrebno je koristiti savremene tehnologije i povećavati proizvodne površine. Šteta, hektara više nema, štaviše - površine se smanjuju. To su pre nekoliko godina prepoznali kapitalisti koji su inicirali tzv. talas međunarodnih zelenih investicija.

Zelene investicije

Zelene investicije se uglavnom odnose na organiziranje proizvodnje hrane na za to prihvatljivom području. Investiranjem u slabije razvijene zemlje investitori započinju da ostvaruju sve veće profite nakon globalne krize u 2008. Skok cena hrane dodatno je zainteresovao ulagače za zelene investicije.

Status je važniji od novca. Na konferenciji internacionalnih investitora održanoj nedavno u Berlinu, jedan od zaključaka za poneti kući bio je da se veći status postiže ako se ulaže u poljoprivredu. Na prvu, navedeno zvuči kao pozitivni trend. Svež kapital će dolaziti u manje razvijene zemlje, ulagači će svojim novcem smanjiti problem gladi, a u isto vreme otvaraće se nova radna mesta. Mešutim, stvarnost je drugačija.

Poljoprivrednici u mnogim zemljama gube status u društvu zato što ostvaruju sve manje prihode, uz mukotrpni rad. S druge strane, investitori podižu svoj ugled ako stave svoj novac u primarnu proizvodnju. Često su to uvaženi članovi visokog društva. U nekim zemljama projekti zelenih ulaganja su usko vezani uz izvršnu nacionalnu politiku. Zašto je važno govoriti o tome? Investicije su prvobitno sprovedene zbog profita, a ne ekonomske stabilizacije. Ulaskom dublje u temu iskopaće se mnogo veća priča bez srećnog kraja.

Istočna Evropa preplavljena investitorima

Deo Evrope koji je bio pod socijalističkim uređenjem ekonomski zaostaje za razvijenim kapitalističkim zemljama u pogledu stanja ekonomije. Relativno mlade zemlje koje su prihvatile demokratsko uređenje, nisu bile spremne da sprovedu kvalitetno prelazno razdoblje kako bi se nastavilo razvijanje ekonomije. Nasuprot, dogodio se raspad organizacije u procesu privatizacije. Uglavnom, tadašnji kapital je otišao u pogrešne ruke. Pojavljuju se oligarsi, tajkuni i tzv. bogataši preko noći. Bez milosti rasprodaju se nacionalni resursi i zemlje postaju sve siromašnije. Države stiču političku samostalnost, ali istovremeno gube samodovoljnost hranom.

U zemljama poput Poljske, Mađarske, Češke, Rumunjske, Bugarske, Srbije… strani kapital se sliva poput vodopada brze planinske reke. Donedavno radilo se uglavnom o zapadno-evropskim ulagačima. Unazad nekoliko godina dolazi kapital iz Arapskih zemalja i Kine. Na primer, internacionalna kompanija Al Dahra, arapskih investitora, je vlasnik najvećeg poljoprivrednog dobra u Evropskoj uniji. Kompanija je orijentisana na izvoz primarnih proizvoda u zemlje Bliskog istoka. Sever Srbije, Vojvodina, zbog dobrog položaja i plodnog zemljišta je mesto gde se ulagači bore za svaki hektar zemlje. Arapski investitori tamo najčešće ulažu u proizvodnju voća, žitarica i proteinskih useva poput lucerke. Proizvedene sirovine se izvoze. Problem ne leži u investicijama. Uzrok problema je ljudska pohlepa, status u društvu i želja za kontrolom. Domaće stanovništvo, koje je do nedavno radilo i živelo od zemlje, prisiljeno je na emigriranje.

Al Dahra jedina podnela prijavu za PKB

Holanđani, Danci i Nemci kupuju već stvorene poljoprivredne ekonomije u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, gde organizuju proizvodnju hrane dominantno za svoje potrebe. Infrastruktura izgrađena za vreme socijalizma odgovara današnjim standardima diskont proizvodnje. Tako se vrlo mala ulaganja odnose na boljitak uslova života seljaka, gde je određena proizvodnja organizovana. U Bugarskoj i Rumuniji moderni poljoprivrednici su najčešće IT stručnjaci poreklom iz bogatih kapitalističkih zemalja. Za razliku od istočne Evrope, u zapadnoj su osnova razvitka poljoprivrede porodična poljoprivredna gazdinstva. Iako je većina spomenutih država u Europskoj uniji, uslovi rada i razvojni plan ekonomije svakako nisu isti.

Hrvatska je u procesu u kojem se poljoprivreda masovno napušta. Aktuelna proizvodnja hrane bazira se uglavnom na proizvodnji primarnih sirovina, koje se potom izvoze. Visokovredni proizvodi se zatim uvoze. Apsurdni paradoks. Plodne hektare uzimaju oni koji su iz nekog razloga "uspeli". Subvencije uzimaju pojedine organizacije. Bogatiji postaju sve bogatiji, dok je jaz siromaštva sve veći. A nije li rešenje stabilizacija ekonomije? Odlaskom radne snage ostavlja se prostor za "zelene investicije".

Otimanje crne zemlje

Humusom bogato tlo tzv. crnica se masovno otima od jadnih vlasnika u Belorusiji, Rusiji i Ukrajini. Često se može pročitati da spomenute zemlje postaju lideri u proizvodnji i izvozu poljoprivrednih proizvoda. Donedavno tih članaka nije bilo. Kapitalisti sa zapada su započeli eksploatisati zemljište uz korišćenje bedne ekonomske situacije država. Danas u Ukrajini, ako gazdinstvo poseduje 5.000 hektara, smatra se malim. Život u selima, gde su investitori visokog statusa, doneli svoj kapital, gotovo se ugasio.

Nekada, kolhozi (klolektivno zadružno poljoprivredno gazdinstvo) su pružali dovoljno dostojanstva za život na selu. Kolhoz sa 2.000 hektara bio je vrlo velik. Danas, zeleni ulagači poseduju grupe kompanija koje organizuju proizvodnje na preko sto i više hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta. Na primer, grupa Kernel u Ukrajini organizuje proizvodnju na 390.000 hektara, UkrLandFarming na 654.000 hektara, NCH capital investicioni kapital na preko 430.000.  U Rusiji Ivolga, poljoprivredni konglomerat, kontroliše oko milion i po hektara proizvodnih površina.

Silom preko vlasnika zemljišta do profita. Mnoge firme u analiziranim zemljama u vlasništvu inostranih ulagača poseduju sopstvenu bezbednosnu službu. Dok neke unajmljuju vojsku za sosptvene potrebe. Zemlje nema, a pohlepa za profitom postaje sve veća. U Ukrajini i Rusiji, kako bi došli do novih hektara, vlasnici kompanija često koriste razne metode, poput medijske propagande, potplaćivanja državnih službenika, finansijske ponude menadžerima iz drugih kompanija, upotrebe fizičke sile itd. Korišćenjem situacije "razvijene korupcije" inostrani investitori lako dolaze do novih plodnih ravnica.

Park prirode postaje fabrika proizvodnje žitarica

Veliki interes zelenih investicija privukla je Afrika i Južna Amerika unazad nekoliko godina. Progresivnim investicijama cilj je smanjiti siromaštvo i iskoreniti glad u Africi. To je vodilja koja daje prednost stranim ulagačima, te im se daje neizmeriva prednost u posedovanju zemlje u odnosu na domaće stanovništvo. Etiopija, uz Senegal, je jedna od atraktivnijih zemalja za zelene investicije. Zapadnu Etiopiju karakteriše umereno blaga klima sa mnogo padavina, koje su doprinele razvoju plodnog zemljišta. Jeftina radna snaga, plodno zemljište i velike mogućnosti poljoprivredne proizvodnje su uslovi koji su Etiopiju stavili u vrh privlačenja stranog kapitala.

"DW Documentary“ objavio je dokumentarac o crnoj strani poljoprivrede u Etiopiji. Ono što je posebno istaknuto je da investitori svojom pohlepom uzimaju i ono što je namenjeno očuvanju prirode za buduće naraštaje. Deo nacionalnog parka prirode Gambela, pod dozvolom etiopijskih vlasti, pretvara se u poljoprivredni teren za proizvodnju pirinča. Jedna od stranih kompanija koja uništava park u svrhu komercijalne proizvodnje, već organizuje proizvodnju na oko 61.000 hektara u toj zemlji.

Savremeno ropstvo ili beg

Problemi su migracije radne snage iz siromašnijih u razvijene države. Glavni uzroci migracija su ekonomske i prirodne naravi. Veliki poljoprivredni konglomerati doprinose destabilizaciji i pokreću migracija.

U mnogim državama poljoprivreda je najčešće organizovana na manjim posedima. Iz nepredvidivih razloga može se dogoditi propadanje roda, odnosno smanjenje cene tržišnih proizvoda, što dovodi do upita o održivosti same proizvodnje. Uprkos svemu, snagom porodice i ljubavi prema zemlji, ognjišta na selima se nisu gasila. Sve do nedavno. Tržišni zakoni o slobodnim trgovinama dovode male proizvođače u pitanje egzistencije. Iako većina porodičnih gazdinstava nije bilo komercijalno orijentisana, poljoprivrednici su bili čuvari života ruralnog područja. Danas se pokušava ranim subvencijama podstaći ljude na povratak, ali to ne uspeva.

Nekada su poljoprivredni kombinati, odnosno porodična poljoprivredna gazdinstva, osiguravala posao za većinu meštana u selima. A kad veliki investitor preuzme agrarni resurs, implementacija optimizacije i metode smanjivanja rashoda su prvi koraci u stvaranju profitabilnosti. Moderne agrarne firme koje organizuju proizvodnju na više hiljada hektara zapošljavaju prosečno jednog radnika na 200 hektara ratarskih površina. Uz navedeno, radnici su uglavnom preko zimskih perioda bez posla. Ako je nekad selo sa hiljadu stanovnika osiguravalo održivi život svim stanovnicima, dolaskom investitora samo 15 porodica će imati beneficije. Ostali su prisiljeni na traženje dostojnog života negde drugo.

Savremeno ropstvo je prisutno u svim zemljama. U nekima je samo izraženije. Težak rad za minimalnu finansijsku naknadu dodatno podstiče ljude na migracije. Kapitalistima odgovaraju područja gde je rad manje cenjen, zbog ostvarivanja većeg profita. U Ukrajini poljoprivredni radnik prima platu u visini od oko 12.700 dinara mesečno, imajući na umu da tri meseca u godini ne radi. Dostojanstveni život je moguć samo emigriranjem u urbana naselja ili razvijenije zemlje.

"Kraj siromaštvu"

Razvoj sredine će pomoći izlasku iz siromaštva. Sveži kapital je potreban za razvoj. Investiranjem se otvaraju radna mesta. To je upravo što međunarodni ulagači obećavaju prilikom podizanja komercijalnih proizvodnji velikih areala. U praksi je to samo obećanje i ništa više.

Poslednjih godina sve češće se upotrebljava termin CSR (Corporate Social Responisiblity). CSR je skup opštih, odnosno sopstvenih regulacija kojih se kompanija mora pridržavati u pogledu brige o zaposlenima, lokalnoj zajednici, životnoj sredini i sl. Mnoge međunarodne kompanije tvrde da slede CSR regulative. Međutim, stvarnost pokazuje da se o tome samo priča, a vrlo malo se radi. Iako je u najsiromašnijim zemljama podignut nivo standarda života, zemlje u razvoju susreću se s istim problemom. Ruralna područja ostaju prazna. Radno sposobni i školovani ljudi odlaze u gradove, napuštajući svoje domove. Siromaštvo nečujno prodire u sela. Željom za profitom, strani ulagači neće stati na kraj siromaštvu, već će uzrokovati nove probleme.

Prodajom odnosno davanjem zemljišta u ruke globalnih kapitalista, aktuelna vlast ostvaruje kratkoročnu dobit, a narod gubi na duge staze. Globalizacija iskorenjuje tradiciju pojedinog naroda. Uništavanjem tradicionalnih vrednosti narod gubi identitet. Situacija postaje sve ozbiljnija. Digitalizacija, pomažući u rešavanju mnogih problema, s druge strane dovodi do potpunog gubitka vrednosti pojedinca.

Zemlja odlazi u ruke globalnih igrača. Niz država postaju zavisne od uvoza hrane. Ko će objasniti deci da je zemlja izgubljena ili niko neće ni pitati, kad će svi živeti u gradovima?

Gde je pravi put?

Postoji li pravi put? Industrijalizacija proizvodnje hrane to sigurno nije. Gde je put ka sreći, može li iko reći? Koja je cena zemlje da se preko uništavanja tuđih života dolazi do profita željenog od strane malobrojne grupe ljudi?

Porodična gazdinstva uz kontinuirano obrazovanje i podršku agrarne politike su rešenje novonastalih problema globalne poljoprivrede. Ono što se proizvede, trebalo bi se konzumirati u istom području. Nove tehnologije, poput vertikalnih proizvodnji bilja, primer su proizvodnje dovoljno hrane na malim površinama. Precizna poljoprivreda na manjim površinama pospešuje prinose uz istovremeno smanjivanje proizvodnih inputa. Manja kombinovana gazdinstva sa stočnim i zemljišnim fondom izvrsno se uklapaju u kružnu ekonomiju.

Promena paradigme

Stvarnu moć drži potrošač. Svest potrošača krajnjeg proizvoda odlučuje šta će podsticati. Industrijsku hranu iza koje uglavnom stoje skrivene tajne, koje niko ne bi hteo da sluša ili hranu obrazovanih poljoprivrednika iz svog kompiluka. Opasno je govoriti ljudima o njihovim nepravilnim odlukama.

Ali zaista! Vi posedujete snagu.


Tagovi

Investicije Globalizacija Profit Poljoprivreda Novac Status


Autor

Vladimir Miloš

Vladimir Miloš

Vladimir Miloš je magistar ekonomije sa specijalizacijom u poljoprivredi. Studirao i radio u Kraljevini Holandiji, radio na mnogim međunarodnim projektima, dobitnik dve dekanske nagrade, svojevremeno urednik studentskog časopisa "Plug". Poruka: Rizikuj! - Ako pobediš bićeš srećan, a ako ne pobediš bićeš mudriji.