Živ bába, mrtav kapital!

Kaže se da u svakoj šali ima pola istine. Tako je i sa bačkom uzrečicom iz naslova. U tekstu koji sledi pokušaću da napravim konekciju iz naslova sa depopopulacijom sela u Srbiji.

Motiv za ovu kolumnu je članak iz Večernjih novosti koji je poznanicima podelilila predsednica Centralne asocijacije proizvođača mleka Vojvodine Sanja Bugarski. U članku, Tragedija srpskog sela: Baka je molila doktora da joj napiše da je mrtva da bi joj sin došao u posetu, se na vrlo emotivan način, kroz jedan primer, koji reflektuje stanje na srpskom selu, prikazuje njegovo odumiranje. U članku je "oslikana" završna faza, gde ljude po planinskim selima polako zamenjuju divlje životinje koje njima bezbrižno šetaju. Iako gradsko dete, više od 4 decenije posećujem dedovinu podno Maljena i pri tome gledam kako selo kopni.

Ako bih počeo o razlozima, to bi potrajalo. Verovatno ni jedna knjiga ne bi bila dovoljna. I ne dešava se to samo u Srbiji već i u većini zemalja istočno od nekadašnje "gvozdene zavese". Slaba uteha. Međutim, na ovako ograničenom prostoru kao što je pisanje za web, obrazložiću samo jedan, namerno, pošto se o njemu malo govori i piše.

"Šlajpik" kod bábe, a možda i dede

Sa sela trenutno beži svako ko može. Što u gradove, što u inostranstvo. Licitira se da u ruralnim područjima živi oko 200.000 mladića koji su u dobi +40, a koji ne mogu da nađu životnu saputnicu. Za nestajanje srpskog sela tabloidni mediji pa i deo javnosti jednostrano, površno, optužuju žene. Jer, bože moj, "neće da se udaju na selo". Ovde ću napraviti pauzu i navesti primer nečega što samo liči na anegdotu. Moj kolega, agrarni novinar, pre deceniju je posetio porodicu koja je tovila junad. U to vreme to je još bio isplativ posao. Razgovor je tekao, otprilike, ovako:

Novinar: Imate puno zemlje, a tovite samo 50 junadi. Mogli biste bar 100. Zašto to ne radite?
Poljoprivrednik (oko 50 godina): Ne da mi deda.
Novinar (šokirano): Deda?
Poljoprivrednik: Da. Deda.

Dakle, junak naše priče ima 50 godina, njegov otac 70, a deda 90 i kusur. A deda se pita za sve. E sad, zamislite da ima i sina koji bi trebalo da se oženi. Pa koja će snajka da se uda u kuću u kojoj su svi novci (i odluke) kod dede? I da pri tome bude četvrta žena pod istim krovom. Možda je moglo u doba Obrenovića, ili eventualno Karađorđevića. Danas - teško. Puna je Srbija primera sa manje ili više varijacija. Sa druge strane, verovatno svi znamo dobre primere gde su se deca kod mislećih roditelja osamostalila, i stekla kapital. Kada znaju da je nešto njihovo, imaju i motiv da se za to bore. Šteta što su u manjini.

Surova stvarnost

Jedan od najboljih hroničara propasti srpskog sela svakako je Branislav Gulan, član Akademijskog odbora za selo SANU. Na osnovu popisa stanovništva Srbije 2011. godine sistematizovao je sledeće podatke:

• 2.487,886 domaćinstava
• 7.163.034 stanovnika
• van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto)
• u Srbiji svake godine više umre nego što se rodi, oko 40.000 stanovnika, od toga je u Vojvodini 12.000. Dakle, nestane po jedna varoš, a ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja. Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!
• od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja
• u 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja, u 550 ima manje od po 50 stanovnika
• u 86 odsto naselja opada broj stanovnika
• u Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku
• u Srbiji je danas oko 50 praznih naselja, dok 85 njih ima manje od po deset stanovnika
• u naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi
• poštu nema 2.000 sela
• čak 173 osnovne škole imaju po jednog đaka
• čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom
• u 400 sela u Srbiji nema ni prodavnice! Žitelji moraju na put da kupe hranu
• u 2.760 sela nema vrtića
• u 230 sela nema osnovne škole
• srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3)
• u dve trećine sela nema ambulante
• Penzioni fond uplaćuje 155.720 poljoprivrednika (u Srbiji 114.564, Vojvodini 41.137, i u Kosovskoj Mitrovici njih 19). Na početku 2000. godine u Fond je novac uplaćivalo njih 500.000!
• prosečna penzija je 10.600 dinara (manje od 100 evra). Svega 68 zemljoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (pre umanjenja koje je uvela Vlada premijera Aleksandra Vučića)

Gulan, na kraju, konstatuje da "U selu nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi!" Od 1950. do 2000. godine iz sela u gradove je prešlo osam miliona stanovnika (podaci za SFRJ). U razvijenim zemljama za takav proces je trebalo 90-120 godina.

Pojašnjenja:
bába - otac
šlajpik - buđelar - novčanik

Foto: pixabay.com

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor